Piše: Ljubiša Vujošević
Reprizom predstave Fleš francuskog autora Franka Vigrua u BDP, “umetničkog i tematskog vrhunca Bitefa” (Ivan Medenica), spuštena je zavesa ovogodišnjeg dvostrukog Bitef festivala, na kojem je izvedeno 12 predstava iz raznih krajeva sveta, nakon čega je na Dorćol placu održano svečano proglašenje dobitnikâ nagrada.
Petočlani međunarodni žiri festivala (bez ijednog muškarca), sa Šermin Langhof, umetničkom direktorkom Teatra Maksim Gorki iz Berlina, kao predsednicom, odlučio je da u obe kategorije dodeli po dve nagrade. Gran pri Mira Trailović podelile su predstave Opčinio sam te iranskog koreografa Ehsana Hemata i Cement Beograd u režiji Sebastijana Horvata. Specijalna nagrada Jovan Ćirilov pripala je virtuelnoj predstavi Višnjik u višnjiku, prema tekstu A. P. Čehova i u režiji Bobe Jelčića iz Zagreba i Farm Fatale u režiji Filipa Kena iz Francuske. Nagradu za najbolju režiju žiri Politike, sa Harisom Pašovićem na čelu, dodelio je Vimu Vandekejbusu za predstavu Tragovi i Bobu Jelčiću za virtualnu predstavu Višnjik u višnjiku. Nagrada publike pripala je predstavi Kao da kraj nije ni sasvim blizu Maje Pelević i Nikole Zavišića.
KOMPLEKSNO PUTOVANJE: Komad Cement Beograd već smo predstavili u prethodnom broju NM. Sada citiramo deo iz obrazloženja koje je žiri izneo dodeljujući nagradu predstavi Bitefovog višestrukog laureata Sebastijana Horvata: “Cement Beograd predstavlja vrhunsko umetničko dostignuće kako reditelja tako i celog tima. Reč je o kompleksnom putovanju koje povezuje generacije, mlada i stara tela, kao i pozorišne prakse i estetike. Između prošlosti i budućnosti, života i smrti, privatnog i političkog, uz nadu, razočaranje i očaj. Koliko je revolucionarni izraz energičan u prvom delu predstave, toliko je očaravajuća i predivna gluma u drugom”.
Žiri, svakako, ne bi pogrešio, mišljenje je potpisnika ovih redova, da je Gran pri dodelio Kasparu Petera Handkea, predstavi u kojoj su reditelj Miloš Lolić i dramaturg Periša Perišić “implicitnom dramaturgijom” gotovo netaknuti Handkeov tekst iz 1967. učinili više nego savremenim, a njegovu antidramu preobrazili u istinsku pozorišnu dramu kojoj ni najprosečniji gledalac ne može da odoli.
Nagrađena predstava Opčinio sam te Ehsana Hemata, Iranca koji živi i radi u Brislu, tematski i koreografski pripada pozorišnom žanru koji je na tragu posthumanizma, ali ne one njegove grane koja strahuje od mogućnosti ekološke katastrofe, nego upravo one koja je inspirisana Orvelovim predviđanjima kontrole pojedinca i društva, i njihovom sve većem sužavanju slobode zahvaljujući moćnoj tehnologiji cenzure i nadzora. U razgovoru sa autorima, Ehsan je izjavio da svojom porukom ne nudi rešenje problema, već samo pokreće razmišljanje o problemu. Sami smo svedoci da dron koji koristi u predstavi već sada predstavlja našu stvarnost.
DRON KOJI OPČINJAVA: Opis predstave prepuštamo žiriju: “Krećući se naslepo, troje plesača se nalazi pod neprekidnom pretnjom i kontrolom, dok se njima manipuliše putem elektrošokova. Dron koji im je neprekidno nad glavama, predstavlja važnog predstavnika moći koji im onemogućava da pobegnu od čini koje su bačene na njih”. Dron je opčinio plesače, a oni su, smatra žiri, opčinili publiku “povezavši ličnu tragediju iranskog pozorišnog stvaraoca sa jednim od najvećih izazova današnjice: preteranim nadzorom i digitalnom manipulacijom kojom je podvrgnuto čovečanstvo”. “Predstava kombinuje do savršenstva uvežbane telesne pokrete koji su prekinuti, skraćeni, izvedeni u stakato ritmu i posredstvom koreografije cenzure prikazuje i razmatra internacionalizaciju dugoročnih posledica opresije tela i duha, istovremeno prevazilazeći univerzalnu pretnju sa kojom se suočava današnje društvo, a koja se tiče straha od dominacije nadzorne tehnologije”. Gledajući predstavu, nismo primetili bog zna koliku opčinjenost publike, niti smo videli, a još manje doživeli do savršenstva uvežbane telesne pokrete.
Za razliku od Gran pri predstava, žiri je pravično odlučio kad je nagradu Jovan Ćirilov dodelio predstavi Farm fatale Filipa Kena iz Francuske koju su u Pozorištu na Terazijama majstorski izveli glumci Vivarium studija iz Pariza i Minhener kameršpilea. Reč je o bajkovitoj, duhovitoj, ali u osnovi tragičnoj priči o petoro strašila koja su ostala bez posla jer su im vlasnici bankrotirali, umrli ili izvršili samoubistvo, a insekti i ptice netragom nestali. Ova simpatična grupa čovekolikih stvorenja osnovala je muzički bend i radio-stanicu sa emisijama u kojima protestuje protiv novog poretka, u kojem za njih više nema života. Njihov život je pastoralan, a protest nenasilan, dečje naivan, ali uporan i delotvoran. Moduliranim glasovima međusobno komuniciraju i razgovaraju o mnogim, pa i filozofskim pitanjima, međusobno se poštujući, ne podižući glas i ne upadajući u reč jedno drugom. Sviraju na metalofonu, klavijaturi i električnim gitarama i pevaju dečju pesmu Aluete, gentil aluete / Aluete, je te plumerai / Ševo, draga ševo, očerupaću te, da bi potom, jednoj pčeli koja je doletela odnekud iz Valonije i od koje su dobili intervju za radio otpevali čuveni hit Bena Kinga Stand by me / Budi sa mnom. Muzikom su oterali novodošlog farmera – krupnog kapitalistu, spakovali misteriozno svetleća jaja koja su ljubomorno čuvali i otišli u potragu za boljim staništem. Prema mišljenju žirija, “Reč je o novom obliku apsurdizma čija humoristička forma prija publici, ali koji istovremeno izaziva sumnju. Na pitanje šta će se izleći iz jajeta budućnosti sami moramo dati odgovor”.
NOVI MEDIJI: Predstava Višnjik u višnjiku Boba Jelčića (potpisnik teksta nije uspeo da vidi), po mišljenju žirija je “zanimljiv nastavak Jelčićevog teatarskog istraživanja: ona prenosi njegovu metodiku i estetski pristup u nove medije, uz puno prihvatanje duha i suštine kako pozorišta tako i Čehova”.
Žiri lista Politika takođe je odlučio da dodeli dve nagrade. Prva je pripala Bobu Jelčiću, koji je u svom Višnjiku “izrazio dramu kovida-19 i lokdauna, a da ih nikad nije spomenuo… a Čehovljevim likovima dao dodatnu dramsku dimenziju svodeći njihove uznemirene živote na format Zuma, njihovog jedinog, malog prozora u svet. Jelčić je tako stvorio originalnu, potresnu predstavu o istorijskom trenutku u kojem živimo”. Druga nagrada je dodeljena Vimu Vandekejbusu za koreografiju i režiju predstave Tragovi, “predstave o svetu poremećenih ekosistema u kojem ljudi, životinje i biljke remete jedni drugima život, muče se i međusobno oštećuju”, i u kojoj “ansambl vrhunskih plesača nadahnuto izvodi koreografiju ovog klasika evropskog plesnog pozorišta”.
Malobrojnoj publici najviše se svidela domaća predstava Kao da kraj nije ni sasvim blizu Maje Pelević i Nikole Zavišića, koja se redovno izvodi u Bitef teatru. Vašem hroničaru svidela se i predstava Future fortune Dragane Bulut, takođe iz Bitef teatra, u kojoj se preispituje odnos čoveka i robota u uslovima tehnološkog napretka i regresije održivog razvoja zelene agende. Od Konferencije odsutnih berlinskog Rimini protokola očekivao je više, mada su pojedina izlaganja bila jako zanimljiva. Predstave koje nisu spomenute, Bitef polifonija, Filozofski teatar i Cirkobalkana 9, a posebno trodnevna međunarodna konferencija o ekološkoj krizi pod naslovom Sedimo na grani: solidarnost ili sunovrat, opravdali su svoje učešće na Bitefu.