Piše: Mirjan M. Nadrljanski
Posle više od godinu i po dana od (ne)formalnog početka pandemije i prvih zaključavanja, u kontekstu rekapitulacije iskustava sa virusom, dosad nedoživljenim destruktorom uobičajenog života i rada, sa još uvek nesagledivim, mada prilično dobro naznačenim posledicama, vraćamo se predikcijama kolapsologa, onih koji su, informisani i ubeđeni u ispravnost svojih stavova, upozoravali na neminovnost(i) ishoda. Nasuprot njima javljali su se usamljeni glasovi koji su reagovali na inicijalni šok, strah, proglašenu bezizlaznost i koji su iskazali potrebu za dobro definisanom, promišljenom i artikulisanom pobunom protiv docilnosti. Upravo takvu, iskonsku potrebu za reagovanjem, imao je i francuski filozof Bernar-Anri Levi (Bernard-Henri Lévy, BHL, 1948), jedan od istaknutih predstavnika Novih filozofa, poznat našoj čitalačkoj publici (Varvarstvo sa ljudskim likom, 1977; Božji testament, 1979; Francuska ideologija, 1981…), ali i široj javnosti na prostoru Balkana po svojim političkim komentarima i stavovima u vezi sa raspadom i ratnim dejstvima na tlu Jugoslavije, ali i gotovo svim drugim područjima širom sveta zahvaćenim ratnim dejstvima i snažnom političkom i krizom demokratije.
U svojim političkim esejima ponekad je kontradiktoran, uvek veoma direktan, neretko romantičarski zanesen, ali potpuno predan, pre sopstvenim vizijama nego činjenicama. BHL se u eseju Virus koji izluđuje (Ce virus qui rend fou, Grasset, Paris 2020), na sreću, ne bavi lokal-regionalnim, te ovo delo iz filozofske, sociološke, etičke i na momente socio-medicinske vizure ima univerzalno prepoznatljive poruke, jasno i veoma precizno definisane. U izvesnom smislu, ovo je Antidnevnik zatočenog filozofa, politički nekorektnog, u doba pandemije, sa zdravom dozom nezadovoljstva i srdžbe, u vremenu u kojem se gube elementarne slobode koje su bile garantovane u demokratskom društvu. Kada higijenizam preuzme (nad)moć i postane paradigma političkog delovanja, tada eugenika vreba i BHL podseća da, u kontekstu jačanja straha i političke moći, postoji realan rizik od dominacije bilo koje ideologije, ma koliko ona delovala progresivno i zaštitnički u datom trenutku. Godinu dana kasnije – još uvek je status quo, a BHL se sada bavi vakcinama koje izluđuju… Delo nastavlja svoj život posle objavljivanja i godinu dana kasnije, podsećamo se kroz kakve smo izazove prošli i još uvek prolazimo. Da li je realno očekivati scenario sličan prošlogodišnjem u toku sezone respiratornih infekcija – jeseni i zime 2021/22?
PRVI SVETSKI STRAH: BHL podseća na koncept biološke moći Mišela Fukoa i kako ćutanje vlasti u toku krize ne bi smelo da bude tišina policijskog časa. Epidemija / pandemija je medicinski, socio-medicinski, zdravstveni, ali i društveni fenomen. Još je u 19. veku Virhov tvrdio da je epidemija društveni fenomen koji sadrži nekoliko medicinskih aspekata. BHL se pita šta nam je ova pandemija otkrila o društvu i odnosu prema dobru i zlu, životu i smrti? Šta nam preostaje da mislimo o biomedicinskoj moći koja, čini se, preuzima politiku od Platonove do Lakanove definicije. I šta preostaje? Ideje umiru, kao i ljudi. Kriza je postala Prvi svetski strah. Zbog čega slaviti život, ako se svodi na goli život, bez energije, u strahu u kojem prihvatamo da državu proviđenja zameni država koja nadzire?
Zaprepašćen porastom biomedicinske moći, BHL podseća da se u različitim istorijskim periodima ponavljala manifestacija moći od Galena do Kabanea i perioda nakon Francuske revolucije. Prva žrtva pandemije bila je naša sloboda. Nikad se ranije nije dogodilo da se narodu svakodnevno, poput tužne Pitije iz Apolonovog hrama, izabrani lekar obraća i saopštava broj umrlih tog dana. Nikad ranije nismo viđali ni evropske lidere kako daju izjave okruženi naučnim savetnicima. Čini se da je i narodu i vlasti postao prihvatljiviji beli mantil nego žuti prsluk ili editorijal zasnovan na stručnom mišljenju izabranog lekara nad lekarima, od npr. neodgovornih izjava političara o dezinfekciji sluznica dezinfekcionim sredstvima! Izbor je fascinantan! Oscilirali smo između večernjih aplauza sa balkona do napada na lekare i njihovo znanje – od definisanja naučnih istina kao “samo statističkih” do percepcije vizualnog identiteta ekstravagantnih, što je postalo tema umesto teme. Kralj je go, čak i kad je lekar, a naročito ako je lekar!
IZMEĐU PSIHOZE I TOTALITARIZMA: U periodu zaključavanja usledilo je novo poglavlje – proviđenje i neverovatna inspiracija za insistiranje na fantazmagoričnom: nebo nikad nije bilo tako plavo, priroda nikad ranije nije bila toliko bujna, vazduh nikad toliko čist, video sam jelena kako trči praznim Jelisejskim poljima… Lapsus ili ne, ali potraga za dobrom stranom u pandemiji smrtonosnog virusa neminovno podseća na Žana Žionoa, koji je juna 1940. šetajući pored Karusela ispred Luvra primetio da Pariz nikad nije bio tako lep i s toliko cveća… Ili kao Moran, koji je dve godine kasnije, dakle 1942, bio oduševljen nestankom reklamnih panoa sa ulica Pariza. Pojedini ekolozi, suverenisti i antimondijalisti imali su najzad priliku da podsete na upozorenja da je trebalo “napustiti sporazume”, “proizvoditi domaće”, “kloniti se međunarodnog tržišta”, doprineli su definiciji krize koja je postala senzacionalna, apokaliptična, čak i entuzijastična. Pored opsednutih rizikom, koji prepoznaju istorijski trenutak za čitav spektar delanja koji nam je pandemija donela, na sceni su se pojavili i zagovornici ideje da priroda tek počinje da upozorava. Dakle, čitav politički spektar, od levice do ekstremne desnice i upliva klera, ima svoje viđenje trenutka i pandemije – od kazne za neodgovornost, abortus, brak za sve, do drugog (velikog) upozorenja, posle požara u Bogorodičinoj crkvi u Parizu, a pre početka pandemije. Između psihoze i totalitarizma. Kako BHL navodi, celog života se borio protiv zamki laičke religioznosti.
BHL podseća na jednu Paskalovu misao, protumačenu kao poziv za otkrivanje sitnih radosti i zadovoljstava, koja mu je u kontekstu “zaključavanja” postala neprihvatljiva: “Sva čovekova nesreća proističe iz nemogućnosti da sedi u tihoj sobi sam.” Doduše, za Paskala je sedenje u samoći i tišini pre askeza i izazov, gotovo metafizičko iskustvo pre nego sinekura. Drugo, taj izazov podrazumeva apsolutno nečinjenje, bez prozaičnih aktivnosti poput održavanja vrta i usavršavanja kulinarskih veština ili besmislenih igara, virtuelnih susreta ili selfija na Instagram nalogu… Za Paskala ovo je bio izazov susretanja s prazninom, a za nas? Za one koji nisu imali gde da sede u tihoj sobi sami, poput beskućnika ili migranata to je uvreda, za neke druge poziv da se naspavaju i odmore, poput produženog vikenda.
Razmišljajući o ekipama lekara i medicinskog osoblja, BHL se priseća reči Emanuela Levinasa: “Najbolji lekari ići će u pakao.” Pakao ne podrazumeva ni sebe samog, kao kod Paskala, a ni druge, kao kod Sartra. Pakao je telo. Pakao smo svi mi zatočeni u svojim telima, svedeni na telesni život i zavisnost od medicinske moći. Tako su definisani i prioriteti, pa i prioritetni proizvodi, dostupni u vreme sanitarne krize, kao prevashodno oni koji hrane, održavaju i čak neguju telo. Na iznenađenje autora, knjige nisu svrstane u ovu kategoriju. Kao odgovor, BHL prenosi sva autorska prava za ovo delo Asocijaciji za razvoj kreativnih knjižara Francuske (ADELC).
Čak je i smrt (najprivatniji i najviše tajnovit trenutak u životu, prema Fukou), redukovana na inhumaciju spoj reči homo i humus – na tela u plastičnim vrećama i žaljenje i ispraćaj preko veb ili aplikacija za mobilni telefon. Drugi pokazatelj stepena anticivilizacijskog u društvu podrazumeva odnos prema najstarijima – populaciji u domovima i ustanovama, kao i u borbi za bolničke postelje, aparate za ventilaciju, lek i sam kiseonik, koji je rezervisan za mlađe od…
SUPRIMOVANJE SLOBODE I INFORMISANJA: BHL se svakako bavi pitanjem suprimovanja sloboda i slobode uopšte: “Uvek je lakše suprimovati slobodu nego je vratiti.” Stepen suprimovanja, o kojem odlučuju kompanije i države, uz preuzimanje ličnih podataka, vodi životu u vanrednom stanju i paranoji, sumnji(čavosti), uz trajno nadgledanje naših kontakata (sumnjivih), frenetičnu pretragu svih imena, potencijalnih prolaznika i nepoznatih ljudi za koje je aplikacija na mobilnom uređaju izrazila sumnju da su nas možda baš ovog jutra zarazili virusom.
Odjednom je sve prestalo da postoji. Svi svetski tokovi, sva događanja, sve akcije. Samo je virus postao predmet svih vesti i hronika. Prestale su da se emituju vesti i reportaže o migrantima, poremećajima klime i globalnom zagrevanju, šumama Amazonije, ratu u Jemenu, stanju u Siriji… Za to vreme svet je počeo da hrli ka novoj recesiji. Počele su pretnje nestašicama. U Americi je oko trideset miliona ljudi ostalo bez posla, u krizi neviđenoj još od 1929. U Francuskoj je došlo do eksplozije nezaposlenosti, a centri za prijem beskućnika bili su zatvoreni. Virus nas je poštedeo loših vesti iz domena politike i ekonomije. Zar život nije lep, pita se BHL: “Zar ne možemo da dobijemo sve što nam je potrebno uz klik ili dva ili uz Netflix – od bazične, neophodne robe, kasnije i seksa, mašte, smrti? Zapamtite drugo značenje reči mundus – čist, uredan. To je lekcija koju nam je održao virus. To je i razlog moje ljutnje. Upravo zbog toga je važno odupreti se, po svaku cenu, ovom vetru ludila koji duva po celom svetu.” Kontradikcija u kojoj svet (mundus – i n.m – svet), postaje čist, sterilan i aseptičan (mundus – a, -um. adj – čist, uredan), prestaje da bude human, dakle, prestaje da postoji.