Čovek iz Južne Koreje umro je 2005. godine nakon što je 50 sati bez prekida igrao igrice a 2012. godine jedan čovek je na Tajvanu pronađen mrtav ispred svog kompjutera. U rukama je imao džojstik koji nije ispustio ni usred infarkta.
Industrija igrica vredna je 66 milijardi dolara, a neke statistike pokazuju kako je 12 odsto svih igrača razvilo zavisnost o njima.
Kako hobi postaje bolest?
Kada radimo nešto što u našem mozgu aktivira “sistem nagrade” , informacija o tome skladišti se u mozgu. Sistem nagrade je sistem koji upravlja time kako se mozak oseća kada radimo ono za šta ćemo biti nagrađeni.
U zavisnosti od toga koliko smo često i kako nagrađeni za neku izvršenu radnju, sistem nagrade u mozgu je jači ili slabiji.
Igrice utiču na taj deo našeg mozga. Ubiješ čudovište – dobiješ bodove. Pređeš na novi nivo – dobiješ veselu muziku. Pobediš u igrici – dobiješ osećaj zadovoljstva.
Postoje igrice koje ne nude nagrade na svakom nivou i nakon svake uspešno obavljene radnje nego se one dobijaju nasumično. Zbog toga se igrači stalno nadaju kako je iza ugla nagrada koju toliko čekaju.
Faktori koji utiču na zavisnost
Neki igrači tvrde da osećaju dužnost prema igrici i drugim igračima pa joj se zato stalno vraćaju. Online igrice poput ” World of Warcraft ” u kojima učestvuje veliki broj igrača najbolji su primer za to. To su masivne igrice u kojima sam nisi dovoljno jak, ali i drugi ljudi nisu dovoljno jaki bez tebe .
Još jedan važan faktor koji utiče na razvijanje zavisnosti od igrica je eskapizam Ljudi vole igrice jer ih izvode napolje iz njihovog stvarnog sveta i uvode u izmišljeni svet u kojem vladaju njihova pravila. Igrači tako postaju zavisni od virtuelnom svetu koji su stvorili .
Ljudi koji boluju od depresije, oni s društvenim fobijama ili lošim društvenim veštinama su ljudi koji će najlakše stvoriti zavisnost. Jedni u njima pronalaze olakšanje, privremen osećaj zadovoljstva i ispunjenosti, a drugi se kroz njih društveno afirmišu.