Da bi se dopala narodu, vladajuća koalicija ne spominje gde će i koliko morati da uštedi, koliko će činovnika morati da otpusti… O prihodima u državnoj kasi koalicioni partneri za sada se ne izjašnjavaju
Papazjanija
Ne stavljajte mnogo različitih začina da vam jelo ne bude bljutavo. Tog saveta svake iskusne domaćice nije se držala trojna koalicija 10. jula pri sastavljanju Sporazuma o zajedničkim političkim ciljevima buduće vlade nego je smućkala „sve i svašta“ i dobila papazjaniju koja teško može da se vari, naročito u delu Sporazuma koji se zove „Ekonomska i socijalna politika“. Istina, „kuvari“ su za spremanje ovog bućkuriša potrošili i neke dragocene i plemenite začine, ali se njihov ukus izgubio od velike količine ubačenih „mirođija“ od kojih su građani Srbije već nekoliko puta (a naročito 90-ih godina) dobijali dijareju.
Iako već u preambuli (ah, ta preambula) pokušavaju da ubede javnost da su „svesni težine situacije u kojoj se nalazi Srbija“ i da su „čvrsto opredeljeni za sprovođenje sveobuhvatnih društvenih reformi koje su preduslov daljeg razvoja i napretka naše otadžbine“ – autori Sporazuma u daljem tekstu uglavnom otaljavaju posao služeći se sa već dva oprobana recepta. Jedan je copy and paste – iz različitih programa koji su kružili u javnosti poslednjih godinu dana svako je „vadio“ i u Sporazum „lepio“ ono što je smatrao važnim. Tako je Srbija u izuzetno važnom (reklo bi se, istorijskom) trenutku ekonomskih nevolja, umesto skockanog i utemeljenog ekonomskog programa izlaska iz krize, dobila nekonzistentan ekonomski program buduće vlade čija je ambicija da pomiri radikalne mere i socijalno odgovornu državu.
Svašta je tu umešano. Ima zalaganja Milana Kneževića iz Asocijacije malih i srednjih preduzeća (koalicionog partnera SNS) za racionalizaciju i smanjivanje rashodne strane budžeta i zahtev da malim i srednjim preduzećima bude omogućeno plaćanje PDV-a tek kada naplate robu, a ne kada je fakturišu. Ima zahteva iz programa „Nova ekonomska politika“ Privredne komore Srbije da se ukinu nepotrebne takse i parafiskalni nameti. U Sporazum za novu vladu uključeni su i zahtevi Srpskog poslovnog kluba Privrednik da država uvede subvencionisane kredite za likvidnost i investicije kako bi pokrenula proizvodnju i ulaganja. U Sporazum su ugrađeni i zahtevi liberalnijeg dela javnosti da se obezbede jednaki uslovi poslovanja za sve i za uklanjanje svih vrsta barijera za slobodno poslovanje i ulazak na tržište. Ali, ima i populističkih parola (dačićevsko-dinkićevske provenijencije) da neće biti zamrzavanja penzija i plata i da će biti sipanja „kapom i šakom“ raznih vrsta subvencija (za preduzetnike, razvojne nacionalne projekte, za Razvojnu i Komercijalnu banku, zanatlije, energetsku efikasnost, seljake, studente, bolesne…).
I tako se dolazi do drugog već viđenog recepta koji vodi poreklo iz starog socijalističkog sistema (koji je Milošević „kreativno dopisao“ do samouništenja) i svodi se isključivo na to kako će Vlada da potroši novac iz budžeta. Novac kojeg, uglavnom, nema. Ta disproporcija između rashoda i prihoda (ili logičnije bi bilo prihoda i rashoda) države veoma je primetna u socijalnom odeljku mera buduće vlade, koji se uglavnom bavi razmatranjem poslova vezanih za rashodnu stranu budžeta. Neko ko nije upućen u srpske ekonomske neprilike mogao bi, čitajući koalicioni sporazum, da zaključi da je Srbija zemlja najzad ostvarenog socijalizma – država će novcem pomagati rađanje, porodicu, decu i omladinu (imaće pravo na odgovarajuću socijalnu, zakonsku i ekonomsku zaštitu), osobe sa invaliditetom, stara lica, najsiromašnije građane, penzionere sa malim primanjima (trinaesta penzija od 15.000 dinara), marginalizovane društvene grupe…
Napadno je upadljiv odeljak „zdravstvo i obrazovanje“, tu se nova vlast legitimiše kao apsolutni trošadžija „nesvestan težine situacije u kojoj se nalazi Srbija“. Kako drugačije nego kao nesvesno i neodgovorno ponašanje tumačiti obećanja o potpuno besplatnom zdravstvu, minimiziranju participacije, proširenje liste zdravstvenih usluga i lekova koji se mogu izdati na recept i platiti iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, besplatnom osnovnom i srednjem obrazovanju i besplatnim udžbenicima. I sve to usred najava da Zdravstvenom fondu preti kolaps jer su neizmirene obaveze za doprinose dostigle gotovo polovinu godišnjeg budžeta. Slične najave stižu i za Penzioni fond. Takav trošadžijski (socijalistički) luksuz sebi ne mogu da priušte ni mnogo (naftom) bogatije države u svetu.
Ako bi se jednom rečenicom opisala trenutna situacija oko formiranja vlade onda je to parafraza humanitarne akcije „bitka za bebe“ kojom se opisuje surova realnost – „bitka za novac“, odnosno kako pronaći inkubator koji ga pravi.
Zar samo šest dana posle objavljivanja Sporazuma o novoj vladi (RTS, drugi dnevnik, 16. jul) budući potpredsednik Aleksandar Vučić nije priznao da Vlada nema novca i da će morati da se zajmi kod raznih kreditora, uključujući i domaće banke (koje je kandidat za premijera Ivica Dačić proglasio „neprijateljima srpstva“). Vučićevo priznanje o potrebi novog zaduživanja postaje dramatičnije posle podsećanja da je on jedan od najžešćih kritičara odlazeće vlade za koju tvrdi da je državu ostavila u najvećem deficitu i najvećim dugovima.
Neki dan ranije i drugi kandidat za potpredsednika Mlađan Dinkić obelodanio je uznemirujući podatak da državi u naredna tri-četiri meseca hitno treba oko 3,5 milijardi evra samo da pokrije manjak u državnoj kasi i da uredno servisira dug prema kreditorima.
Ako novca nema, a nema ga, onda bi bilo logično da su koalicioni partneri javnosti ponudili kredibilan plan povećanja prihoda države, a odmah zatim i uverljiv plan štednje ako se došlo do saznanja da prihodi neće moći da pokriju rashode države. Tako su bar radile sve države koje su menjale vlade u vreme aktuelne ekonomske krize, a građani tih država odmah na početku mandata novog premijera tačno su znali koliko njihove vlade moraju da uštede da bi države izbegle još veće nevolje.
(opširnije u štampanom izdanju)