Šta je prema vašem mišljenju glavna poruka, esencija ovogodišnje Bele knjige Saveta stranih investitora?
U suštini najvažnije je da se promeni odnos prema onome što strani investitori govore. Preciznije, da se problemi rešavaju i prepreke uklanjaju. To podrazumeva, primarno, da postoji koherentnost u onome što Vlada radi, koordinacija, povezanost između poteza pojedinih ministarstava. Važno je da tačno znamo šta je to što možemo da očekujemo jer je to najdirektnije povezano sa predvidljivošću u poslovanju.
Ako znamo da će inflacija biti dvocifrena i stvarno bude tolika, to je bolje nego da je rečeno da će biti šest, a stvarno bude petnaest odsto, jer će na taj način poslovni planovi kompanija biti realni. Ovde se često dešavalo da se dogodi nešto što poslovni ljudi nisu mogli da očekuju kada su pravili planove. Ako negde u budžetu nedostaju sredstva, začas se uvedu neki novi nameti. Ili, donese se zakon ali izostanu podzakonska akta.
Reforma pravosuđa ide čas u jednom čas u drugom pravcu; izvršni postupci nisu napravljeni kako treba, sve se to svodi na pitanje suštinske posvećenosti reformama – radi li se nešto sa uverenjem da je to zaista potrebno ili sa mišlju da je to marketinška akcija koja će brzo proći pa će opet sve biti po starom. To je i pitanje kredibiliteta.
Današnja kriza, uz sve karakteristike – recesija, nezaposlenost, dileme kako iz nje izaći, štampanjem novca ili štednjom itd. – u osnovi je kriza poverenja. Ako je poruka nejasna, agresivna ili je nekonzistentna sa drugima, ako se oko jednog pitanja dva ministra spore, ako na jednoj temi postoje različite informacije pa negde forsiramo Kineze, a na drugoj strani Nemce, ako se iz Vlade čuju tonovi koji nisu ohrabrujući za investitore ili najave u koje investitori ne mogu da poveruju, već moraju da prave svoje kalkulacije na bazi nekih poluinformacija, čitajući između redova i slično – onda to nije atmosfera povoljna za investiranje.
Danas je za investicije ključna reč poverenje. Glavna poruka ovogodišnjeg izdanja Bele knjige u smislu očekivanja stranih investitora ostala je ista – zalažemo se za transparentno i predvidljivo regulatorno okruženje i funkcionisanje tržišnih mehanizama koji će omogućiti održiv ekonomski razvoj.
Kad je o poverenju reč, kakav je odnos države Srbije prema preporukama Saveta?
Strani investitori će stvarnu određenost Vlade prema reformama ceniti na osnovu broja preporuka koje su prihvaćene, odnosno problema koji su rešeni. Moramo mnogo brže da trčimo. Srž naših preporuka je da, pod jedan, naše investicije jesu strane jer su iza njih strane kompanije, ali poslujemo u skladu sa lokalnim propisima i zapošljavamo domaće stanovništvo.
Interes svih kompanija, i stranih i domaćih, jeste da ostvare profit, ali i da razvijaju svoj biznis, jer je ovo tržište važno za te kompanije. Smatramo da između investitora ne treba praviti nikakve razlike, samo tražimo jednake uslove za sve.
Drugo, i za strane investitore, kao i za domaće, važno je da bude što manje nameta i prepreka u poslovanju, bilo birokratskih bilo zakonskih, i da imamo što predvidljiviji ambijent. Treća preporuka je da moramo da budemo brži od regiona. Zašto? Zato što se mi pre svega takmičimo sa susedima. Našim maticama moramo da objasnimo da je ovo tržište u koje vredi investirati više nego u Hrvatsku, Bugarsku ili neku drugu zemlju regiona.
I, naravno, važni su novi investitori, ali su najvažniji investitori koji su već ovde, bez obzira na to jesu li domaći ili strani. Teško je verovati da će mnogo novih investitora doći ako su oni već prisutni nezadovoljni. Mi smo najbolji ambasadori i promoteri biznisa u Srbiji. Ako treba da dođe neko iz Francuske, Nemačke, Britanije… on će prvo tražiti da čuje naše iskustvo. I zbog toga još jedna preporuka – svako u Vladi mora da shvati da je reč koja se kaže strašno važna. Bitna je svaka sitnica, investitori vode računa o najmanjim nijansama kada pokušavaju da protumače kuda ide Srbija. Psihologija komunikacije danas je maltene podjednako važna kao i ono što se čini.
Upravo s tim u vezi, kako ocenjujete prve poteze nove Vlade?
Poruke su mešovite. Neke stvari su evidentno dobrodošle. Tu primarno mislim na ambiciozan plan reforme u oblasti finansija: s jedne strane uključenje svih prihoda u budžet i prekid sa praksom da ministarstva samostalno razrezuju dažbine, a s druge ukidanje brojnih parafiskalnih nameta. Veoma je važan zakon o profesionalizaciji upravljanja javnim preduzećima koji je u pripremi. To će biti jedan od prvih pravih testova za celu Vladu, ali i za parlament.
S druge strane, rebalans budžeta nije baš bio ohrabrujući. Takođe, oko Evropske unije, oko MMF-a, bilo je mnogo kontradiktornih izjava. Zatim, pitanja poput onog ko iznosi novac iz zemlje ili problematizacija procesa privatizacije agresivnim jezikom koji uznemirava investitore. Jer, oni još uvek ne mogu da procene stvarnu spremnost Vlade da se uhvati u koštac sa nagomilanim problemima.
Da li je u tom kontekstu priključenje Evropskoj uniji cilj koji obezbeđuje i sredstva?
Mislim da smo se mi kao društvo opredelili i da je to dobra vest za investitore. Investitori, bez obzira na to odakle dolaze, naše prihvatanje evropskog sistema i evropskih vrednosti upravo i žele da vide, jer je to za njih garant dobrog i stabilnog poslovnog ambijenta.
U izboru raznih modaliteta koji postoje u svetu, ruskog, kineskog, američkog… opredelili smo se za evropski. I rekli smo da je to politička, ekonomska, bezbednosna platforma koja je za Srbiju dugoročno najprihvatljivija, što nikako ne znači da zatvaramo vrata investitorima koji dolaze sa drugih strana. Ali i ti investitori, koji možda posluju prema nekim drugim pravilima, drugim modelima korporativnog upravljanja, drugim modelima funkcionisanja tržišta, moraju da se uklope u taj vrednosni sistem.
Upravo s obzirom na evropski kontekst, u Srbiji se raspravlja o rešenju – štednja ili potrošnja; čini se da ni poseta Pola Krugmana tu dilemu nije razrešila.
To je pitanje koje svaka zemlja mora da sagleda prema svojoj strukturi i parametrima. Krugman je zastupnik potrošnje, on kaže: mora da se troši, jer jedan dolar potrošnje znači jedan dolar prihoda za nekoga. Da, ali na pitanje o Srbiji on je rekao: to je ipak malo specifično. I rekao je: „Ja nemam zlatno rešenje za vas, jer vi ipak imate dvovalutni sistem, vaša privreda je eurizovana“. Nije lako reći „štampajte“, kada monetarna politika utiče na mali deo novčane mase. S druge strane, postoji rizik depresijacije koji opet remeti bilans, rizik inflacije itd. Naša situacija je toliko specifična da ne možemo slepo da kopiramo rešenja organizovanih, kvalitetnih privreda. One sebi mogu da dozvole neka nova probijanja budžetskog deficita ili javnog duga, jer znaju da će u narednom srednjoročnom periodu to rešiti. Za nas je, pak, od ključne važnosti da imamo makroekonomsku ravnotežu.
S druge strane, mislim da što se tiče Srbije dilema štedeti ili trošiti u suštini ne postoji zato što imamo veliki rezervoar u kojem je moguće uštedeti, a to je skupa država, i to što se uštedelo preusmeriti u neku kvalitetnu potrošnju. Srbija mora da ima neki stimulans u vidu potrošnje. Sadašnja situacija u privredi stvarno je ozbiljna. Džaba i makroekonomske stabilnosti ukoliko nam se privreda uguši. A privreda nam se sada guši. Neki se guše zato što su pogrešno investirali i nema im leka, ali neki se guše zato što im je trenutno dah slabiji, a imaju potencijala za budućnost. Ovima drugima treba pomoći. Kako?
Danas imamo veliki broj veoma neefikasnih javnih preduzeća, to je državni resurs. Imamo sredstva kod međunarodnih finansijskih institucija koja godinama nismo povukli. Imamo neefikasnu administraciju koja je takođe resurs; i tu može da se uštedi. Da ne govorimo o tome da su ozbiljan rezervoar javne nabavke. Pogledajte koliko je tu elemenata. Govorimo, siguran sam, o više od milijardu evra. Dakle, ima puno segmenata na kojima možemo da smanjimo troškove i da onda novac koji je na taj način ušteđen preusmerimo prema drugim segmentima gde on može brzo da se obrne.
Ne možemo samo da štedimo, jer time ćemo uskratiti deo neke tražnje. U Srbiji moramo da pokažemo štedljivost, ali ona ne sme da bude bazirana na padu bruto domaćeg proizvoda. Moramo da imamo rast BDP-a. Taj rast bitnim delom mora da bude finansiran uštedama na nivou države, a ne novim zaduživanjima.