Ljajić je, kako prenosi TV N1, rekao da u pregovorima ima nekoliko “tački spoticanja” jer Srbija sa svoje strane traži garancije za proizvodnju, preuzimanje više od 5.000 radnika, te da neće biti otpuštanja kada počne proizvodnja, kao i ostanak na tržištu.
“To nije lako. S jedne strane stiče se utisak da mi prodajemo, ne znam kakvu kompaniju, a s druge strane oni imaju svoja očekivanja – otpis dugova, subvencije… Imamo situaciju i sa MMF i EU koje su indirektno uključeni u proces”, rekao je Ljajić, koji je i ministar trgovine, turizma i telekomunikacija.
Inače, šef Delegacije EU u Srbiji Majkl Devenport izjavio je ranije da je EK dobila dokumentaciju Vlade Srbije za odobrenje dodatnog roka za pregovore sa američkom kompanijom Esmark o prodaji Železare Smederevo koji se razmatra.
Izrazivši zadovoljstvo zbog nastavka pregovora Vlade Srbije sa Esmarkom, Devenport je rekao da je veoma bitno da sve bude u skladu sa postojećim obavezama i da dođe do uspešnog završetka.
Ba? tako se i pona?ate…
“Ljajić: Prodajemo Železaru, a ne piljaru…”
… – Čemu taj ton omalovažavanja piljara? I kao privredna aktivnost, i kao zanimanje/profesija – sigurno je časno (bar koliko i ministarsko zanimanje/profesija)…
Sećam se… Sećam se kad se u mom rodnom Beogradu (do početka 90-ih) govorilo “piljarnica”, “cvećarnica”, “poslastičarnica” i “buregdžinica”, a ne “piljara”, “cvećara”, “poslastičara” i “pitara”. Kad se govorilo “posle”, “pružiti”, “prečnik” i “nadoknaditi”, a ne “nakon”, “priuštiti”, “prom(ij)er” i “nadom(ij)estiti”. Bejahu “firme”, a ne “brendovi”; “konkursi” umesto “tendera”; “prijavljivanje” umesto “apliciranja”… Mada, kad je sve otišlo u majčinu, što ne bi i jezik