U intervjuu Novom magazinu Ugljanin govori o turskim političkim i poslovnim ljudima i njihovoj zainteresovanosti za Srbiju.
Kako vi vidite interes Turske na Balkanu, kako se on manifestuje i da li ga Srbija prepoznaje i uvažava?
Najpre bih želeo da kažem jednu stvar za koju verujem da je većini ljudi u Srbiji nepoznata. Dakle, kad razgovarate sa Turcima, bilo privrednicima bilo političarima, oni pokazuju emotivan odnos prema Srbiji. Ali, kad je reč o politici, kako opštoj tako i poslovnoj, ona je rukovođena interesima zemlje, odnosno kompanije. Govoreći o ekonomiji, što je i inače u fokusu mog ministarstva, Turke pre svega zanima koliko oni dobijaju investiranjem u našu zemlju. I ja baš zbog toga verujem da saradnja Srbije i Turske može da bude mnogo bolja. Navešću samo jedan primer koji mnogima može izgledati i bizaran. Recimo, za privrednika koji ima fabriku u Istanbulu, na putu do Evrope Beograd je tačno na pola puta, hiljadu kilometara. Pitanje je da li se njemu više isplati da svoju robu vozi dve hiljade kilometara ili da investira u Srbiju, odnosno da tu podigne svoje kapacitete i da onda koristi prednosti koje imamo na osnovu sporazuma o slobodnoj trgovini sa Rusijom, Belorusijom, Kazahstanom, ali i sa Evropskom unijom. A za firme smeštene u unutrašnjosti Turske koje, uzmimo sad recimo do Holandije, treba robu da voze i 4.000 kilometara, podizanje fabrika u Srbiji znači još veću uštedu.
Da li se Vlada, odnosno vaše ministarstvo, na neki način priprema da se Srbija uklopi u taj turski interes?
Naravno, ali pre nego što odgovorim na to pitanje moram da kažem nešto oko turskog razumevanja svojih interesa. U delokrugu mog ministarstva je razvoj nerazvijenih područja. Čak 46 opština u Srbiji spada u tu grupu, a među njima i šest sandžačkih. Ali, kad razgovaram sa svojim turskim partnerima o Sandžaku oni kažu: “Nemate put, nemate prugu, nemate aerodrom, nemate luku, dakle nemate preduslov za investiranje. Ali imate Koridor 10”. I to je fakat. Jedino što mi to zaboravljamo. Imamo Kruševac, Jagodinu, Smederevo, a turski šleperi projure pored njih brzinom od 120 km na sat, ne zaustavljajući se, ništa ne vide i, što je važnije, ništa i ne potroše. Naša je ideja, da se vratim na vaše pitanje, da izgradimo velike TIR baze, dakle velike parking prostore sa pratećom infrastrukturom, bolje reći uslugom – hotelima, motelima, restoranima, prodavnicama sa video nadzorom, da budu bezbedni. Da tu ljudi mogu da stanu, da se odmore. Paralelno s tim mogu da se organizuju izleti do Smedereva, recimo, da ljudi vide smederevsku tvrđavu koja je zajedničko kulturno nasleđe Turske i Srbije.
Da li je radna snaga naš adut u privlačenju turskih firmi?
Apsolutno. Mi turske firme moramo da upoznamo sa činjenicom da Srbija ima školovane ljude sa vrlo malim zahtevima, koje mogu da angažuju za 400-500 evra, dok u svojoj zemlji za 500 evra ne mogu ni fizičke radnike da zaposle. Mislim, dakle, da imamo mnogo argumenata da ih ubedimo da deo svoje proizvodnje prebace u Srbiju, ako ne iz Turske onda iz afričkih i arapskih zemlja koje su u nekoj vrsti krize. Sve ovo o čemu govorim izneo sam pre tačno mesec dana na zasedanju Mešovitog tursko-srpskog komiteta u Ankari.
Pomenuli ste nedostatak aerodroma kao manu Sandžaka. Ali napravljen je onaj u Lađevcima kod Kraljeva.
Jeste, ali ne funkcioniše. Turska je dala novac za njegovu izgradnju, ali očigledno da to nije bilo dovoljno.
Na čemu bazirate svoj optimizam u pogledu potencijala Koridora 10?
Godišnje tim putem kroz Srbiju prođe milion i 350.000 šlepera i 14,5 miliona malih vozila. Ako mi napravimo dobra odmorišta, prihvatne centre, da ih tako nazovem, TIR baze, neka svako od tih putnika ostavi po 10 evra, to je 150 miliona evra godišnje. Dobro, neće svaki od njih stati u Srbiji, ali sigurno je i da će potrošnja onih koji se ovde zadrže biti mnogo veća.