Intervju Tomislav Momirović: U predratnom stanju nema biznisa

Razgovarala: Jelena Aleksić

Da li bi ljudi iz privrede, dakle oni koji obezbeđuju radna mesta i plate za građane Srbije, trebalo malo više i glasnije da se uključe u rešavanje kosovskog pitanja? Zašto se tek sporadično čuje stav biznismena, od kojih zavisi onaj isti “bolji životni standard građana” zbog kojeg Srbija tako zdušno teži Evropskoj uniji, a u čijem će predvorju ostati doveka ukoliko ne reši pitanje Kosova i Metohije? Veza je više nego direktna, ali je ipak malo privrednika koji se usuđuju govoriti o tome kako na terenu izgleda poslovati sa Prištinom i koliko trenutno stanje ugrožava ili možda podstiče srpsku privredu. Među retkima koji se ne libe da progovore o ovoj temi je Tomislav Momirović, predsednik kompanije Mona hotel management. Momirović je nedavno u Vremenu objavio autorski tekst u kojem iznosi alarmantna upozorenja, najdirektnije kazujući da je održavanje trenutnog status quoa sa Kosovom katastrofalno za privredu Srbije. Zašto, pitamo ga na početku razgovora?

“Naši proizvodi dominiraju na kosovskom tržištu, ali je ova dominacija ugrožena zbog stalne političke nestabilnosti. Mnogo ljudi u Srbiji radi stvarajući proizvode namenjene tamošnjem tržištu iako je potencijal višestruko veći od realizacije. Hoću reći, mnogo više bi se moglo uposliti radnika kada bi se rešili odnosi sa KiM.”

Još jednom, zašto? Zašto je realizacija tako loša u odnosu na potencijal?

U uslovima konstantnog predratnog stanja ne može se poslovati. Naprosto, dole nema normalnog poslovnog ambijenta, a jedini gubitnici u toj priči su firme iz Srbije. Dobitnici su oni koji polako umesto nas uzimaju to tržište.

Kako to izgleda na terenu? S kakvim se problemima suočila vaša grupa?

Mi ne možemo da izvozimo našu robu, odnosno modni brend, jer se saradnici boje zbog toga što je srpski proizvod u pitanju. Konkretnije, pokušavamo da otvorimo više radnji i nađemo partnere u Prištini, ali niko neće s nama da sarađuje. Naprosto, ljudi se boje jer se stvari menjaju gotovo na dnevnom nivou. Od potencijalnog sukoba Beograda i Prištine pa do saradnje tanka je linija i niko ne želi da posluje u tim okvirima.

Imaju li i druge kompanije slične probleme?

Ne iste već mnogo veće, naročito firme koje se bave regulisanom robom kakva je hrana, promet nafte ili prodaja i proizvodnja hemijskih proizvoda. Trajna nestabilnost pogoduje isključivo sumnjivim kompanijama i onima koji se lako snalaze u sivoj zoni. Ozbiljnim kompanijama sigurno ne. Sve je to dodatni problem kad se zna da je KiM ogromno tržište i vrlo značajno za naše firme jer oni nemaju svoje brendove. Zato je nužno omogućiti našim ljudima na KiM dobre pozicije, zahvaljujući kojima bi mogli da utiču na proces donošenja odluka. Jer, Srbi su ti koji na KiM imaju “know how”, a zatvoreni su u geta. Mi moramo da im omogućimo da rade.

Kako? Kažete da status quo nije rešenje, usuđujete li se da predložite neko?

Apsolutno ne. Nisam političar da bih o tome govorio, ali ipak kao obavezu vidim to da kažem kako stvari izgledaju iz ugla privrednika. Činjenica je da mi gubimo velike poslove i da polako ispuštamo to tržište, a pitanje je znamo li zašto i šta nam je cilj? U današnje vreme smisao ne samo ekonomije već i politike jeste podizanje životnog standarda građana i jasno je da ekonomija i politika moraju da delaju u sinergiji. Naravno, iz dva ugla delovanja jer imaju drugačiju “logiku poslovanja”. Prevedeno, uloga politike je da otvara prostor za poslovanje privredi i omogućava joj razvoj i širenje. Na primer, ako na KiM postoji 10 jakih firmi koje drže telekomunikacije, energetiku… postoji osnov da se ostane na KiM. Ako toga nema, šta nam ostaje? A danas je tamo mnogo manje naših firmi nego što je bilo.

Šta je sa poslovnim ambijentom koji uređuje Srbija? Istraživanje Američke privredne komore pokazuje da je povećana nepredvidivost poreskih stopa, a najnoviji podaci govore da su za poslednjih pet godina porezi porasli oko 14 odsto.

Iako su povećani porezi, setimo se da je to išlo u sklopu fiskalne konsolidacije koja je u konačnici imala pozitivne efekte na javne finansije i, generalno, na ekonomiju zemlje, što se vidi po rastu BDP-a. Imati rast u konsolidaciji veliki je uspeh.

Šta to znači? Da povećanje poreskih stopa nije usporilo rast vaših kompanija?

Mi smo čak imali veliki rast u hotelskom i modnom poslovanju. Zapravo, rast kakav nismo imali od 2008. godine, i to zato što je makroekonomska stabilnost uzrokovala veliki priliv novca kroz investicije i potrošnju. Tako su kompenzovani efekti povećanja poreza.

Šta je sledeće? Na šta bi Vlada ubuduće trebalo da stavi fokus kada je reč o poslovnoj klimi?

Urađene su radikalne reforme koje smo pomenuli, a sada sledi vreme finog podešavanja i neophodno je fokus sa javnog preneti na privatni sektor. Ukoliko želimo pozitivan trend, morali bi se smanjiti nameti na rad. Da li će to biti porezi ili doprinosi, potpuno je svejedno. Time bi se poslala poruka da je Srbija okrenuta privatnom biznisu, da u tome vidi budućnost. Čak i malo smanjenje će imati efekte.

Šta privatni sektor pored velikog opterećenja plata stavlja u podređen položaj u odnosu na javni? Nisu porezi jedini problem s kojim se suočavaju ovdašnji privatnici.

Veliki broj državnih preduzeća i dalje funkcioniše u privilegovanom položaju u odnosu na privatni, što je nedopustivo u tržišnoj ekonomiji. I dalje imamo ogroman broj državnih preduzeća. Uostalom, državni hoteli su brojniji od privatnih. Pa gde tu ima tržišne logike?

Kako to izgleda boriti se na tržištu protiv državnih hotela za koje znamo da imaju brojne povlastice, zvale se one subvencije, dotacije ili beneficije?

Oni primaju brojne direktne i indirektne subvencije, toleriše im se neplaćanje komunalija i funkcionišu kao pravi hoteli, a apsolutno su nelojalna konkurencija. U tržišnoj ekonomiji Vlada se ne bavi biznisom, a kod nas i dalje kontroliše veliki deo privrede. Potrebno je konačno obezbediti iste uslove poslovanja jer se u toj situaciji firme takmiče isključivo kvalitetom, što donosi benefite svima, a naročito građanima koji plaćaju određenu robu ili uslugu.

Gradite hotel u Beogradu. Dokle se stiglo?

Otvaranje je planirano za septembar 2019. godine, a ambicije su nam da u narednih 10 godina imamo 10 hotela u Srbiji i regionu. Fiskalna konsolidacija je pokrenula investicije i u poslednjih nekoliko godina dobili smo mnogo novih hotela. Međutim, to ne smeta. Naprotiv, broj turista u Beogradu stalno raste i taj trend će se nastaviti. Naprosto, Srbija je danas najotvorenija zemlja u Evropi jer samo kod nas možete da dođete bez vize iz Evrope, Amerike, Indije, Rusije, Kine, Turske, Irana, Indije… I to definitivno otvara velike perspektive u turističkom biznisu. Modni brend planiramo da širimo na tržišta Bugarske i Hrvatske, i tu smo u finalizaciji naših namera.

Očito, region smatrate značajnim tržištem. Uostalom, svojevremeno ste podržali ideju stvaranja carinske unije na Balkanu. Kako gledate na to što se o ovom projektu sve manje govori?

Carinska unija u koju bi, pored Srbije, ušle i zemlje CEFTA, Srbiji bi donela ogromne benefite jer naše firme dominiraju na tim tržištima i samo otvoren ekonomski prostor stvara dodatnu vrednost. Naši najznačajniji partneri su BiH i Crna Gora; u rangu su s Nemačkom i Italijom i jasno je koliko su nam ta tržišta važna. Ako bismo mi njima imali pristup bez barijera, koristi bi bile ogromne, naročito što mi u Evropsku uniju kao jedinstveni ekonomski prostor nećemo ući pre 2030. godine. Zašto onda s našim važnim tržištima ne bismo radili na integraciji ekonomskih odnosa?

Da li je prenaduvana priča o deficitu kvalitetnog kadra u hotelijerstvu?

Nimalo. Mi zaista imamo ozbiljan problem koji se otvorio pre dve godine. Sad je jasno da će biti još gore.

Zašto?

Školovani kelneri i kuvari masovno odlaze u inostranstvo. Srednje ugostiteljsko obrazovanje zapostavljeno je već 30 godina i sad je došlo vreme za naplatu. Mi uzimamo ljude iz drugih sektora i obučavamo ih, što je dugotrajan i skup proces, a onda trpi usluga. Naprosto, kelner se formira do 17. godine i kad se propusti taj period teško je nadoknaditi. Tu hitno nešto mora da se promeni.