Građani Evropske unije nisu pozvani da umru na bojnom polju za EU već da žive jadne i razočaravajuće živote. To je na mnogo načina teže nego biti hrabar. I s obzirom na to da je temeljna premisa Evropske unije bila prosperitet, neuspeh u osiguranju tog prosperiteta nije održiv. Ako je Evropa u krizi, to znači da je u krizi i najveća svetska ekonomija, kako političkoj tako i finansijskoj.
Friedman u autorskom tekstu za Stratfor ističe kako je četvorogodišnja kriza u Evropskoj uniji jasno pokazala kako EU nije bila u stanju da stvori politiku koja bi bila prihvaćena i koja bi mogla biti implementirana. Države članice EU manje se doživljavaju kao deo političkog entiteta a više kao nacionalne države pokušavajući ostvariti sopstvene nacionalne interese.
Finansijski zdravije države žele da slabije države snose svoj deo tereta kroz štednju. Slabije države pak žele da jače države pristanu na teret kroz kontinuirano zaduživanje beoz obzira na rizike da ti zajmovi možda nikad neće biti vraćeni.
Rezultat su stalni pokušaji ostvarivanja kompromisa koji zapravo nikad ne funkcionišu kako treba. Druga dimenzija je klasna. Trebaju li teret podneti srednja i niža klasa kroz smanjivanje olakšica kojima ih Vlade nagrađuju? Ili teret trebaju snositi elite kroz povećani oporezivanje i regulaciju?
Glavni problem evropskih političara je nedostatak konsenzusa o tome ko bi, geografski i društveno, trebao platiti cijenu krize. Nacionalne i klasne tenzije sprečavaju donošenje rešenja. Ako i ova godina ne donese taj odgovor treba ozbiljno posumnjati je li ono uopšte moguće. Samim tim, treba promišljati i budućnost Evrope bez Evropske unije ili s bitnom slabijom Unijom, zaključuje.