Danas je “crni petak” – poslednji petak u novembru, dan rezervisan za velika sniženja i rasprodaje.
Ili bi bar trebalo da je tako.
Pojam “crni petak” potiče iz Sjedinjenih Američkih Država.
Iako se vezuje za rasprodaje prvog dana nakon Dana zahvalnosti u SAD, pojam “Black Friday” potiče čak iz 1869. godine i, prema Biznis insajderu (Business Insider) nastao je nakon što su dva investitora podigla cenu zlata, što je izazvalo pad tržišta. To je rezultiralo padom berze za 20 odsto, zastojem spoljne trgovine i ogromnim padom vrednosti kukuruza i pšenice.
Ovaj pojam je kasnije “oživljen” pedesetih godina 20. veka, kada su ga meštani Filadelfije koristili da označe dan između Dana zahvalnosti i fudbalske utakmice između vojske i mornarice. Zbog svoje popularnosti, sportski događaj je privlačio ogroman broj kupaca i turista, opterećujući lokalne resurse i organe reda koji su pokušavali da održe red, piše Biznis insajder.
U kasnim 1980-im, trgovci su ponovo prihvatili ime “Black Friday” kako bi ukazali na period profitabilnosti kompanija i to prema načinu na koji računovođe koriste različite boje mastila: crvenu za gubitke, crnu za zaradu.
Naziv “crni petak” se zadržao do danas i “pada” svake godine u petak posle Dana zahvalnosti, što je za 2025. godinu – 28. novembar.
Crni petak u Srbiji je, kaže Dejan Gavrilović, daleko od onoga što predstavlja u SAD.
“U SAD je crni petak simbol potrošačke eurofije, kada ljudi u četvrtak uveče počnu da kampuju ispred prodavnica kako bi ujutru ‘uleteli’ i kupili televizor ili neku drugu vredniju stvar za 15 ili 20 odsto vrednosti”, navodi Gavrilović.
Ovde toga, dodaje – nema.
“Nema ni euforije, ni fizičke navale na objekte, a to upravo govori da crni petak nije ono što gledamo na snimcima sa jutjuba”, navodi naš sagovornik.
Ne bi bilo prvi put da potrošači na crni petak u prodavnicama pazare po cenama koje su zapravo više od redovnih.
Proteklih godina dešavalo se da trgovci pred ovaj potrošački “praznik” podignu cene, pa ih na crni petak malo snize. Gavrilović kaže da ne postoji pouzdan mehanizam kako potrošač može da zna da li je to slučaj prilikom konkretne kupovine.
“Potrošači koji dugo čekaju da nešto kupe, pomno prate cenu i znaju da li je nešto stvarno sniženo ili ne. Savet za sve je uvek da se cene pre kupovine proveravaju kod različitih prodavaca. Upravo smo danas imali primer da isti televizor kod jednog prodavca košta 18.000 dinara više nego kod drugog”, navodi Garvilović.
To, konstatuje – nije mali novac.
“Zato je savet da pre svake takve kupovine za nekoliko minuta preko interneta proverite cene proizvoda koji vas zanima. Jer, ono što je kod nekoga na sniženju – kod drugog trgovca možda je čak i jeftinije po redovnoj ceni, što se takođe dešavalo”, savetuje Gavrilović.
Trgovci su se, dodaje, davno uklopili u društvo obmane.
“Ovo je takvo društvo – sve je obmana. Trgovci su se odavno uklopili u to i koriste priliku jer – nema kažnjavanja. Tržišna inspekcija ne radi ništa po tom pitanju. Nikada nismo čuli da je trgovac kažnjen zbog obmanjujućeg oglašavanja i obmanjujućih cena. Jednostavno – trgovci koriste priliku i to je to”, zaključuje Gavrilović.