Srbija je, geološki gledano, relevantna. Bakar i zlato na istoku zemlje, potencijal litijum-bornih ležišta u dolini Jadra, kao i niz drugih mineralnih sirovina koje se danas sve češće svrstavaju u “kritične” zbog njihove uloge u energetici, digitalnim tehnologijama i odbrambenoj industriji. U takvom okviru, centralnu ulogu ima Ministarstvo rudarstva i energetike, dok se drugi resori uključuju parcijalno, kroz procenu uticaja na životnu sredinu, fiskalne aranžmane ili investicione procedure. Ali „institucije postoje“ nije isto što i „institucije upravljaju strateški“. Kada ne postoji stalni i kredibilan mehanizam međuresorne koordinacije, odluke lako postaju ad hoc, a svaka nova dozvola se u javnosti tumači kao politička odluka. To je jedan od razloga zašto se debate o rudarenju u Srbiji često završavaju u slepoj ulici. Bez jasnog modela, svaka investicija se doživljava kao borba “za ili protiv”, umesto kao pitanje uslova, kontrole i raspodele koristi.
Vladavina prava kao razvojni okvir
Vladavina prava, u sektoru kritičnih sirovina nije samo apstraktna vrednost, već ekonomska kategorija. Dugoročni projekti, naročito oni koji uključuju preradu, reciklažu, postrojenja i tehnologiju, traže decenijsku viziju i stabilan institucionalni ambijent. Ako pravila nisu predvidiva, ako su procedure spore i fragmentisane, ako je nadzor slab, investicioni rizik raste, kapital poskupljuje, a projekti postaju politički i društveno neisplativi. U Izveštaju o napretku za 2024. Evropske komisije, navodi se da izazovi u oblasti vladavine prava ostaju, posebno u pogledu nezavisnosti pravosuđa i transparentnosti procesa donošenja odluka, što za velike projekte donosi značajan rizik. Dodatno, administrativna uska grla se često navode kao problem, poput spore i fragmentisane procedure izdavanja dozvola, nejasne vlasničke i pravne odgovornosti nad lokacijama, kao i slaba procena i praćenje stvarnih uticaja projekata na životnu sredinu. Drugi sloj problema je poverenje. U zemlji sa teškim industrijskim nasleđem, gde su stari rudnici i topionice često ostavljeni bez adekvatne remedijacije, pitanja zaštite životne sredine i javnog zdravlja nisu sporedna, ona određuju društvenu prihvatljivost. Drugim rečima, bez kredibilne institucionalne zaštite javnog interesa, čak i tehnički održivi projekti postaju politički rizični. Treći sloj je ekonomska raspodela koristi, i tu ulazimo u pitanje rudne rente. Srbija danas naplaćuje naknadu za korišćenje mineralnih resursa u proseku od 5%, što je poprilično niska stopa.
Od fiskalnih prihoda do razvojnog modela
Ipak, ne radi se ni samo o rudnoj renti. Ako se zemlja zadrži na eksploataciji i izvozu sirovine ili poluproizvoda, a stopa naknade ostane relativno niska u odnosu na ukupne ekološke i društvene troškove, tada se prirodno postavlja pitanje: da li se razvojni model svodi na rudnu rentu i kratkoročni fiskalni efekat, dok se najveća dodata vrednost (prerada, komponente, tehnologija, standardizacija) preliva van zemlje? To pitanje postaje još teže kada se u obzir uzme da je rudarstvo u Srbiji već privuklo značajan kapital. Rudarstvo je činilo 7,6% priliva stranih direktnih investicija u Srbiju u periodu 2010–2017. Čak i kada bi se dilema o eksploataciji privremeno stavila po strani, ostaje razvojno pitanje: šta Srbija dobija ako ostane samo na rudarstvu? To jeste početak lanca vrednosti, ali najveća dodata vrednost nastaje nizvodno, u hemijskoj preradi, proizvodnji materijala i komponenti, inženjeringu, logistici, servisima, istraživanju i razvoju, pa zatim i u reciklaži i sekundarnim sirovinama. Ako Srbija ostane u rudi, domaća korist se sužava na fiskalne prihode i zapošljavanje u sektoru koji često ne povlači dovoljno snažan tehnološki transfer, dok ekološki i društveni rizici ostaju u Srbiji, uz veliku i opravdanu zabrinutost da li su na adekvatan način adresirani.
Upravljanje resursima izvan novih kopova
Tu dolazimo do dela koji je često najpotcenjeniji u domaćoj javnosti. U lance snabdevanja se može ući i bez otvaranja novih kopova. To se može učiniti kroz preradu, reciklažu i sekundarne sirovine, uključujući ekstrakciju iz industrijskog otpada, jalovišta i šljake. Bor se ukazuje kao odličan primer da resurs nije nužno samo pod zemljom. Procena je da njegov rudarski kompleks sadrži oko 80 miliona tona jalovine i šljake, sa procenjenom vrednošću metala od oko 6,6 milijardi evra, od čega približno 2 milijarde evra otpada na bakar. Obrada i ponovno vađenje i upotreba metala iz postojećih deponija može biti brži put do novih količina sirovina, uz potencijal da se istovremeno saniraju istorijski ekološki problemi i smanji pritisak da se svaki put ide na potpuno novi kop.
Naravno, ni ekstrakcija sekundarnih sirovina nije bez izazova, jer troškovi povezani sa tehnologijom, energijom, dozvolama i ekološkim standardima mogu biti visoki. Ali to je upravo ključan segment. Umesto da se rasprava svede na kopanje, ona treba da se prebaci na pitanje kapaciteta države da upravlja kompleksnim projektima. Samo rešavanje tehničkih prepreka nije dovoljno, jer društvene brige zahtevaju transparentnije odlučivanje, jače uključivanje zajednica i širu društvenu prihvatljivost inicijativa vađenja sirovina. To je, u suštini, vladavina prava, odnosno jasan nadzor, jasna odgovornosta, i sposobnost institucija da budu odgovorne i prema investitoru i prema javnosti.
Zato i institucionalna praznina u Srbiji deluje kao ključna kočnica. Kritične sirovine su po definiciji međusektorska tema, ali se kod nas često tretiraju sektorski. Nema stalnog koordinacionog mehanizma koji bi povezao industrijsku strategiju (šta hoćemo da razvijemo), fiskalnu politiku (kako naplaćujemo i redistribuiramo korist), zaštitu životne sredine (kako merimo i sankcionišemo rizike), kao i lokalni razvoj i legitimnost (kako uključujemo zajednice pre nego što konflikt eskalira). Industrijske politike treba da povežu industriju, energiju, životnu sredinu i finansije. Bez toga nema ni dosledne implementacije.
U tom smislu, priča o kritičnim sirovinama je test institucionalne zrelosti. Ako država želi da izbegne razvojni model zasnovan isključivo na eksploataciji i izvozu, mora da razmišlja ekosistemski, od prerade i dobavljača, preko obuka, standarda i inovacija, do reciklaže i sekundarnih sirovina. Ali nijedan od tih koraka nije funkcionalan bez horizontalnih uslova, odnosno vladavine prava, transparentnosti i institucionalnih kapaciteta za sprovođenje pravila.
Institucionalna arhitektura kao razvojna politika
Uključivanje Srbije u lance snabdevanja kritičnim sirovinama ne počinje kopanjem, već izgradnjom sistema koji može da odluči da li da se rudari, kako i pod kojim uslovima. Zatim, ko snosi rizike i troškove, i šta se sa tim resursima dalje radi. To podrazumeva nekoliko konkretnih koraka koji se danas često odlažu. Pre svega, uspostavljanje stalnog međuresornog mehanizma koji bi povezivao industrijsku politiku, zaštitu životne sredine, finansije i bezbednosne procene, kako bi odluke prestale da budu projektne i ad hoc. Zatim, uvođenje formalnog i transparentnog mehanizma skrininga stranih investicija u sektorima od strateškog značaja, uključujući kritične sirovine, kao standardnog alata za procenu bezbednosnih, ali i dugoročnih ekonomskih i ekoloških implikacija velikih projekata. Bezbednosnom procenom takve vrste može se preventivno umanjiti prekomerni uticaj nekog aktera u zemlji, uz adekvatnu kontrolu ostalih uticaja po stanovništvo i lokalne zajednice. Takav mehanizam ne bi bio prepreka investicijama, već način da se uspostave jasna i predvidiva pravila, u skladu sa evropskom praksom i budućim obavezama Srbije u procesu pristupanja EU.
Jednako važno je jačanje transparentnosti i stvarnog učešća javnosti. Bez ranog uključivanja lokalnih zajednica, dostupnosti ugovora i jasnih kriterijuma odlučivanja, svaki projekat ostaje politički rizičan, bez obzira na tehničku održivost. U tom smislu, vladavina prava nije samo pitanje demokratije, već ključni element investicione stabilnosti i dugoročne društvene legitimnosti. Bez tog modela, rudnik je samo početak konflikta; sa tim modelom, on može biti početak ozbiljne, kontrolisane razvojne politike.