Pre više od pola veka, tačnije 1969. američki psihijatar i gerontolog Robert Batler, definisao je pojam (negativne) diskriminacije prema pojedincu ili grupi na osnovu životne dobi kao ejdžizam (eng. ageism ili agism), koji se u svakodnevnom govoru uglavnom odnosi na diskriminaciju star(ij)ih, ređe sredovečnih ili drugih starosnih grupa. Naravno, postojali su i ranije termini, kojima se opisuju stereotipi, predrasude ili diskriminišuće ponašanje poput adultocentrizma, adultokratije, gerontokratije, ali i efebifobije i gerontofobije. Uz ejdžizam, nastaje i teror mladosti (fr. jeunisme ili eng. youthism), koji podrazumeva i radnje preduzete u cilju slavljenja kulta mladosti. Starenje je proces. Život u skladu sa životnom dobi je izazov. O sazrevanju, privilegiji starenja i suočavanju sa sobom, piše Lora Adler u svom najnovijem eseju Noćna putnica (Laure Adler: La Voyageuse de nuit, Grasset, Pariz 2020).
ŠEZDESETOSMAŠICA: Lora Adler (1950), francuska je književnica, esejistkinja, televizijska i radijska novinarka. Šezdesetosmašica još u gimnazijskim danima, zbog aktivizma i političkih stavova, zamalo je bila izbačena iz gimnazije. Po završetku studija filozofije, doktorirala je iz domena istorije feminizma 19. veka. U novinarstvu je gotovo pola veka. Od 1989 do 1993. bila je savetnica za kulturu u toku drugog sedmogodišnjeg mandata predsednika Miterana. Nije ostala savetnica do kraja mandata, ali je napisala biografiju predsednika. U njenom dosadašnjem opusu, nalaze se, između ostalih i biografije Margerit Diras, Hane Arent, Simon Vej, Fransoaz Žiru, Šarlot Perijan… Uređivala je i vodila ugledni radio France Culture (1999-2005), a od 2015. radi za nacionalni radio France Inter. Autorka je brojnih eseja iz domena istorije, sociologije i feminizma (Žene koje čitaju su opasne, 2006; Žene koje pišu, žive opasno, 2007, Žene koje vole su opasne, 2009, Feministički manifest, 2011; Manifest za muškarce koji vole žene, 2014). Autorka je autobiografskog, ispovednog proznog dela Do ove večeri (Gallimard, 2001), nastalog šesnaest godina nakon smrti devetomesečnog sina. Za roman, kao književnu formu, opredeljuje se znatno kasnije, objavljujući Besmrtne (Grasset, 2013), o životu i prijateljstvu tri žene, iz različitih socijalnih miljea, koje pokušavaju da definišu svoje identitete u složenim okolnostima 1960-ih i 1970-ih.
DOBA DEHUMANIZACIJE “EKONOMSKI BESKORISNIH” – NAŠE DOBA: U svom eseju o starenju Noćna putnica, kroz sopstvena, kao i iskustva brojnih saputnica i saputnika, sa kojima je od 2014. obrađivala ovu temu, Lora Adler neminovno dolazi do identičnih zapažanja i zaključaka, koja je imala Simon de Bovoar, pre više od pola veka, kad je objavila svoj esej Starost (Simone de Beauvoir: La Vieillesse, Gallimard, Pariz 1970) i jasno iskazala potrebu da prekine svojevrsni zavet ćutanja u društvu, koje je i tada imalo zločinački odnos prema starim licima, koja su postala nevidljiva i izopštena. De Bovoar je ukazala na nedopustivu dehumanizaciju starih, svedenih na “ekonomski neproduktivne”. Pola veka kasnije, Lora Adler ukazuje na identičan položaj u društvu, u kome nešto više od 15 miliona Francuza ima više od 60 godina. Sa povećanjem očekivane dužine života, procenjuje se da će u Francuskoj 2050. oko pet miliona žena imati više od 90 godina. Dvadeset godina kasnije, 2070. svaka druga osoba, imaće više od 65 godina, a 2100. prosečna očekivana dužina života iznosiće 95 godina. Starimo. Istovremeno, kako Adlerova piše imamo pravo da “želimo da ostarimo, bez potrebe da budemo bačeni na smetlište istorije postmoderne”. Sa godinama, stari se postepeno percipiraju kao “prirodno bolesni”, najčešće od trenutka kad više ni kao volonteri ne mogu da budu “ekonomski korisni”. Postmoderno društvo ima tendenciju da se oslobađa bolesnih. Tako se starost, kao ekonomska kategorija, tretira kao “doba beskorisnosti”, sa procesom viktimizacije preživelih.
PUTOVANJE U ZEMLJU STAROSTI: Svoj esej, Lora Adler koncipira kao svojevrsno putovanje kroz empiriju, ali i metafiziku. Prikazuje jedan aspekt realnosti kroz susrete sa prijateljima, poznanicima, kroz neverovatnu razmenu sa Žermen Akonji, senegalskom koreografkinjom i plesačicom, književnicom Ani Erno, istoričarkom i filozofkinjom Monom Ozuf, filozofom i sociologom Edgarom Morenom, koreografom i baletskim igračem Tjerijem Tje Niangom… ali i kroz dijalog sa delima Simon de Bovoar, Natali Sarot, Margerit Diras, Vladimira Jankeleviča, Žaka Deride, Marsela Prusta ili Hane Arent. Inspirisana filmskim ostvarenjima Naomi Kavase ili Anjes Varde, Lora Adler nas vodi na svojevrsni put kroz “… zemlju u kojoj ćemo svi jednog dana živeti: starost. Od sada tu živim, u tom mestu o kome niko ne govori”.
Lora Adler konstatuje da niko zapravo (pouzdano) ne zna i verovatno neće ni saznati kada počinje starost. Kako bismo inače i mogli da znamo koje godine zapravo “nosimo”, u društvenim tokovima, koji nam permanentno nameću slikama, sloganima, diktatima, već gotovo pola veka, jedini model koji treba da sledimo – put mladosti, kao kategorski imperativ našeg društva. Marketing nam na svakom koraku, od bilborda sa reklamama za mineralnu vodu do brošura za novu medicinsku opremu, prikazuje tri, neretko i četiri generacije srećnih, mladih i mladolikih. Majke su obučene kao kćerke. Bore su zabranjene i vešto retuširane. Diktat izveštačene sreće na nasmejanim licima večito mladih i poželjnih… Ishrana, sport, način odevanja, samo su deo stila života, koji je definisan kao jedini prihvatljiv. “Na svoj pedeseti rođendan, počela dam da starim. Bio je to nasilan osećaj. Tog dana, razumela sam šta znači manje: od sada ću imati manje dana da proživim, manje energije, manje želje, manje vitalnosti. Odbrojavanje je počelo. Časovnik unutrašnjeg merenja vremena se izmenio”. U komunikaciji sa Monom Ozuf, dobija, gotovo u duhu Prevera, kataloški definisan drugi pojam, drugu ključnu reč – gubiti: “Gubimo kosu, gubimo strpljenje, gubimo pravac, gubimo samopouzdanje, gubimo posao, gubimo igru, gubimo svoje najmilije, gubimo dušu, gubimo naočare (torbu, rukavice, kišobran), gubimo put, gubimo razum, gubimo hranu i piće, gubimo trag, da bismo na kraju sve izgubili”. Da li starenje podrazumeva i prihvatanje da postepeno gubimo pažnju drugih? Da li nas drugi proglašavaju starima ili sami odlučujemo da postanemo stari? Ipak, čini se da su stari danas manje stari, nego stari nekada. Da li se u današnjem društvu “bolje” stari?
Jedan drugi proces, na koji Lora Adler ukazuje, čini se razdire suštinu društva: društvo, koje je bilo zasnovano na prenošenju, postalo je puko potrošačko društvo. Danas, ono što zovemo znanjem, izgleda da nema nikakav smisao. Danas se smatra da stari, svedeni, ne na ono što jesu, čak ni na ono što su bili, nego isključivo na starosnu kategoriju, više nemaju šta da saopšte. Od doba antičke književnosti, pa nadalje, postojalo je suprotno verovanje. Kulturološki modeli i percepcije potreba u društvu se menjaju. U tradicionalnim afričkim društvima i jugoistočnoj Aziji, smatra se da je starenje izuzetna prilika za lični i napredak društva. Šta je zapravo napredak i da li je svaka tehnički i tehnološki podržana promena doprinos napretku društva? Stvari se mogu posmatrati i iz drugog ugla. Političari neće moći još dugo da ignorišu postojanje starih u Francuskoj, zemlji koja postiže neverovatnu brzinu starenja populacije – gotovo četvrtina stanovništva spada u kategoriju 65+, što je i etičko, a ne samo demografsko pitanje. Lora Adler se pita – zbog čega smo toliko brojni i toliko poslušni? Postoji li više kategorija starosti? Gde je granica između “dobre” i “loše” starosti? Neminovno se nameće i pitanje rodne ravnopravnosti u kontekstu starenja, gde Lora Adler (s pravom) konstatuje da je teže biti starica, nego starac, pogotovo starica bez dovoljno finansijskih sredstava.
Esej Lore Adler se ne završava… Delo dijaloga, razmene ideja i iskustava, susreta, prijateljstva, intimno, biografsko i autobiografsko, sa mnogo topline, ali bez patetike, na momente sa dosta ogorčenosti prema neprirodnom poretku i nametnutim ekonomskim zakonitostima, može da se doživi i kao politički manifest, posebno u kontekstu stanja u ustanovama za stara lica širom Francuske, pa i Evrope, pre, a posebno za vreme pandemije kovida-19. Civilizacija, koja pokušava da opstane bez poštovanja prema sopstvenoj prošlosti, trasira svoj kratak, dramatičan i neizvestan put. U tome smo zajedno.