Zbog čega država od građana naplaćuje porez na nešto što je po svojoj suštini samo po sebi porez?
Naknada za obnovljive izvore od ove godine iznosi 8,1 paru po kilovatu, što znači da u računu za struju od oko 10.000 dinara, na naknadu odlazi oko 100 dinara. Ovaj novac se koristi kako bi se proizvođači „zelene“ energije stimulisali za tu, inače, skuplju proizvodnju.
To ne znači da se u Srbiji struja iz uglja plaća po jednoj, a struja iz vode ili sunca po drugoj ceni. EPS ne dobija nikakvu subvenciju za čistu energiju koju proizvodi u Đerdapu, a i takozvani povlašćeni proizvođači podsticaj dobijaju samo za struju proizvedenu iz određenog instalisanog kapaciteta elektrana. To znači da će, ako izgrade više vetroparkova ili solarnih elektrana nego što je država planirala da pomaže, energiju iz tih kapaciteta moći da prodaju po redovnim cenama, a ne po višim. Iz toga sledi da se u ovom slučaju radi o čistoj subvenciji: država je donela političku odluku da novčano pomogne ograničenu količinu proizvodnje „zelene“ energije i da potrebna sredstva obezbedi tako što će građanima odrediti naknadu koju moraju da plaćaju. Dakle, da im praktično raspiše porez koji će se namenski koristiti za podsticanje „zelene“ struje.
A onda je na tu naknadu još naplatila i PDV. I dok naknada ide (ili bi trebalo da ide) proizvođačima čiste energije, PDV ide državi za njene potrebe. Zbog čega se to plaća kada krajnji potrošači ne dobijaju nikakvu uslugu niti proizvod za taj novac? Oni struju kupuju od svog snabdevača, za sada još uvek EPS-a, a ne od proizvođača čiste energije. Kakve ugovore EPS ima sa tim proizvođačima nije stvar krajnjih potrošača.
I nije li veća korist, ako je država već stvorila dodatni trošak za potrošače uvođenjem naknade, da onda i tih 20 odsto PDV-a da proizvođačima tako što bi podigla naknadu pa da u Srbiji bude više „zelene“ energije ili da za taj iznos smanji naknadu pa da ostane više novca u džepu građana? Umesto toga, ona je kreirala obavezni izdatak i na njega naplatila porez (drugi obavezni izdatak) koji zadržava za sebe i koji nema nikakve veze sa podsticanjem čiste energije.
Umesto toga, država je mogla prosto da ili predvidi ovu subvenciju kao budžetsku stavku ili, ako već neće da sama finansira energiju iz obnovljivih izvora, da raspiše zaseban porez, čime bi se stvorio javni prihod iz kojeg bi onda mogle da se dele subvencije proizvođačima.
Sadašnju situaciju u Ministarstvu finansija objašnjavaju ovako.”Pomenuta naknada zapravo nije javni prihod i deo je cene električne energije, što znači da se PDV obračunava i plaća i na taj iznos. Naime, u strukturi potrošnje električne energije sadržana je i električna energija proizvedena korišćenjem obnovljivih izvora. To proizlazi iz Zakona o energetici”.
Stručnjaci imaju različita viđenja.
Poreski konsultant Đerđ Pap kaže da je čudno što se PDV naplaćuje na ovu naknadu i da je to „na prvi pogled neobično“. “Čini se da se ovde ne radi o PDV prometu. To je naknada, a na naknade se ne plaća PDV. To je još jedna greška u našem sistemu, a jedna greška vodi drugoj. To bi trebalo detaljnije razmotriti. Radi se o nekoj vrsti parafiskalnog nameta ili za nijansu gore od toga. Pitanje je da li je to suštinski javni prihod? Da li ima takav karakter? Ako je tako, onda bi to moralo da se provede kroz budžet, a ne da ide mimo njega. Sve što ne ide kroz budžet je pogrešno. Neka naplate porez, pa neka se vidi kuda taj novac ide”, kaže Pap.