Godina je počela odlično. Muška reprezentacija je sjajnim igrama, borbom, timskim duhom i zajedništvom postala u trenutku jedna od dražih selekcija u zemlji. Svi su se nadali medalji, ali niko to naglas nije obećavao. Tenzija se polako podizala, a onda su na red došle odlučujuće borbe U drugoj fazi takmičenja pobeda nad Švedskom značila je plasman u polufinale.
“Ovo je veličanstveno, spremali smo se za ovo. Drago mi je što se polufinale desilo baš u Srbiji”, rekao je posle te utakmice rukometaš Dalibor Čutura.
Tek tada su igrači postali svesni šta su uradili – vratili su rukomet u Srbiju.
A onda je usledilo polufinale. Veliki okršaj sa Hrvatskom, selekcijom, koja je za razliku od Srbije, poslednjih godina uvek bila prisutna na velikim takmičenjima i koja je redovno osvajala medalje. Veliki rivalitet, pritisak, stvari koje i nisu baš do kraja imale veze sa sportom.
Oko 15.000 navijača u Areni prisustvovalo je velikoj borbi. Prvo poluvreme je bilo izjednačeno, ni Srbija ni Hrvatska nisu uspevale da se odlepe. Tako je počeo i drugi deo igre, a onda se 15 minuta pre kraja Srbija je povela sa četiri gola razlike. Ta prednost se povremeno smanjivala, ali se nije istopila. Slavlje je moglo da počne! Medalja je bila obezbeđena.
U velikom finalu, na žalost, nisu uspeli da pobede Dansku, ali rukometašima niko ništa nije zamerao, jer je Srbija poslednju medalju pre toga osvojila 1996. kada je bila bronzana.
“Želeli smo medalju, dobili smo srebrnu. Mnogo sam očekivao pre ovog prvenstva, a ciljeve smo i prevazišli. Finale nismo odigrali kako smo želeli i zbog toga ostaje mali žal. Zaslužili smo medalju, dostojno smo reprezentovali državu i srebro poklanjamo celom srpskom narodu”, rekao je kapiten reprezentacije Srbije Momir Ilić, najbolji igrač šampionata.
Rukometaši će vrlo brzo biti ponovo u glavnim ulogama. Za desetak dana počinje Svetsko prvenstvo u Španiji i to će biti nova šansa da pokažu da medalja u Beogradu nije osvojena slučajno, pošto se posle neuspešnog nastupa na Olimpijskim igrama u Londonu i to moglo čuti…
Rukomet – drugi deo
Godina je počela sa rukometom, tako se i završila. Isto mesto, ista želja, samo su ovoga puta u glavnim ulogama bile rukometašice. Godinama naša ženska rukometna reprezentacija nije znala šta znači pobeda na velikom takmičenju, niko se u Srbiji nije sećao kada su dame poslednji put igrale završnicu nekog šampionata. Tim koji je bio potpuna nepoznanica za domaću javnost izborio se za svoje mesto.
Počelo je porazom od Norveške, ali su devojke u tom meču pokazale da mogu da igraju sa najjačim selekcijama. Usledile su dve pobede i plasman u drugi krug. Poluprazna Arena je tih dana uzvikivala ime Katarine Tomašević i ostalih dama. Borbenost i fenomenalna igra u odbrani bile su glavne odlike reprezentacije. Pozar od Švedske, pobeda nad Danskom i onda je usledio odlučujući meč sa Francuskinjama.
Završnica te utakmice i način na koji je Srbija pobedila dugo će se prepričavati. Junakinja pobede bila je golman Katarina Tomašević sa 17 odbrana. Francuska je minut i po pre kraja imala sedmerac za izjednačenje koji nisu realizovale, a potom ni dva kontranapada gde je oba puta odbranila sjajna Katarina Tomašević, te je Srbija pobedila sa 18:17 i plasirala se u polufinale.
Kao i rukometaši sa Hrvatskom, i rukometašice su borbu za finale vodile sa selekcijom iz regiona. Protivnik – Crna Gora i još jedna neizvesna utakmica. Na kraju su se Crnogorke radovale, a naše devojke tugovale.
Ostala je još utakmica za bronzu, rekle su da će dati sve od sebe i jesu. Poražene su, Mađarice su u tom trenutku bile bolje, ali njihova tuga i suze posle utakmice najbolje su govorile koliko su želele pobedu i medalju.
Selektor Saša Bošković je nekoliko puta tokom šampionata ponavljao da imamo najbolje devojke na svetu. I imamo! Za godinu dana je Svetsko prvenstvo, takođe u Srbiji. Biće to nova prilika za medalju i veliko slavlje.