Pitam šta je bilo. ‘Po dolasku u hotel dali su nam magnetsku karticu za ulazak u sobu koju nisam znala da koristim. Morala sam da se spustim na recepciju i tražim pomoć. Kada su mi otvorili vrata i pustili me u sobu shvatila sam da ne znam da uključim svetlo. Morala sam ponovo do recepcije. Gledali su me kao da sam pala s Marsa’, jadala mi se koleginica, jedna od boljih i obrazovanijih, koja je besprekorno govorila strane jezike i bila upućena u problematiku kojom se bavila.
Ali imala je jednu „manu“ – tokom Miloševićevih godina vladavine nije putovala po svetu. Tih godina, dok smo mi tavorili, svet se menjao u svim oblastima, od savremene tehnologije, preko politike i kulture, pa do običnih stvari iz svakodnevnog života.I danas ima ljudi koji bi da nas ubede da je najbolje za nas da „zaustavimo Zemlju i siđemo s nje“, da parafraziram stihove „Prljavog kazališta“. Ali čak i da je to moguće, svet će nastaviti da se menja i napreduje, hteli to mi ili ne. Od nas, naravno, zavisi da li ćemo da stanemo u red i čekamo, da se okrenemo i krenemo u suprotnom pravcu, ili kao što je to predlagao pokojni premijer Zoran Đinđić, uđemo u brzu traku za preticanje i pokušamo da dostignemo one koji su uspeli da se na finiš liniji nađu daleko pre nas. Godina pred nama doneće nam mogućnost da odlučujemo o tome gde vidimo sebe i svoju budućnost. Sve je u našim rukama i odluka, čini se, ne bi trebalo da bude teška. I ovaj broj Novog magazina koji je pred vama ukazuje vam koje su to mogućnosti.
Kao dete koje jedva čeka da vidi šta mu je Deda Mraz doneo za Novu godinu, tako sam i ja jedva dočekao da lično pogledam poklon koji smo dobili – velelepni Most na Adi. Znam da nije po pravilima, znam da zavređujem kritiku, ali nisam mogao a da se, kao i stotine drugih građana, ne zaustavim nasred mosta, izađem i uživam u tom osećaju ponosa da smo stvorili nešto na čemu nam može zavideti ceo svet. Izgledalo je tako lako – nije bilo skandala, podmetanja, radilo se po pravilima i poštovala procedura. Kad hoćemo, možemo.
Suprotan primer su dešavanja na severu Kosova i uloga kriminalnih struktura u celoj stvari, o čemu donosimo ekskluzivno istraživanje. Zvonku Veselinoviću i njemu sličnima sigurno ne odgovara da se grade mostovi (i u bukvalnom i u prenesenom smislu), da se radi po pravilima i zakonima. Oni i njihovi mentori mogu da funkcionišu samo kad se radi u mraku, tajno i nelegalno. Verovatno pomišljaju kako bi bilo sjajno kada bi u celoj Srbiji moglo da se funkcioniše kao u Mitrovici, kada bi cela Srbija postala njihov zabran. Tokom devedesetih oni su naučili da igraju po tim pravilima i pokušaće da nas ubede da je u našem interesu da ih podržimo. Ali ipak, valjda smo iz prethodnih decenija uspeli da izvučemo i neke lekcije…