I pored, iz imena sasvim jasnog koncepta, sa ovog sastanka održanog početkom septembra u medije nije izašla ni jedna reč o savremenim umetničkim praksama, o novom razumevanju odnosa između umetnika i društva, o uticajima ideologije ili njenog nedostatka na književnost, vizualne i muzičke umetnosti ili konceptualne i hibridne forme, o uticaju tržišta na stvaralaštvo.
Iz izveštavanja se stekao utisak da je jedino pitanje koje je dotaklo temu umetnosti bilo pitanje očuvanja naše kulturne baštine na Kosovu, tačnije, očuvanja njenog srpskog imena, te da najviši predstavnici našeg i geografski bliskih nam društava savremenost doživljavaju kao manje vrednu truda u odnosu na ono što je iz tradicije probrano po nacionalnom ključu.
Na prostorima jugoistočne Evrope, pomirenje među zemljama koje su ratovale devedesetih godina prošlog veka traje već dosta dugo i odvija se nesistematski i traljavo, uz mnogo spontanih, ali i promišljenih i dobro organizovanih prepreka.
Te prepreke nas iz dana u dan podsećaju da konfliktni potencijal na ovim prostorima nikada ne treba potceniti. Ipak, proces pomirenja, koliko god to nekome smetalo, daje svoje rezultate kada su u pitanju odnosi između Srbije i država sa kojima je Srbija direktno ili posredno ratovala: Slovenije, Hrvatske, BiH. Sa ovim zemljama sarađujemo, potpisujemo ugovore, u njih putujemo, prihvatamo ih kao deo regiona.
Jedini i dalje eksplicitno jasan sukob, jedini aktivan vulkan među ostalim, uspavanim balkanskim konfliktima, ostaje konflikt između Srbije i Kosova. Proces pomirenja ima smisla tamo gde postoji nemirenje, sukob. Iz toga logično proizilazi da bi osnovna, goruća tema Uneskovog skupa posvećenog umetnosti trebalo da bude razvoj savremene umetničke saradnje između Srbije i od strane Srbije nepriznatog nezavisnog Kosova (neko duhovitiji bi ovo mogao da shvati kao predlog za ispis na kartici ispred predstavnika Kosova na regionalnim samitima – OSSNNK). Nažalost, o takvoj saradnji nije bilo govora, a daleko od toga da za razgovor na ovu temu nema dovoljno materijala.
U poslednjih nekoliko godina, pažljivi posmatrač ovdašnjih zbivanja mogao bi da uoči skroman, ali značajan razvoj komunikacije između savremenih stvaralaca umetnosti i kulturnih pregalaca sa Kosova i iz Srbije, a čitalac i konzument bi mogao da prepozna i sve interesantniji kritički odnos prema kosovskom konfliktu u samim delima. Ipak, ova komunikacija i njen razvoj nailaze na ozbiljne i dobro organizovane opstrukcije od strane državnih i još vise paradržavnih grupa koje sve više na sebe preuzimaju brigu o čistoći i pravovernosti javnog i kultunog prostora Srbije, jer verovatno taj prostor doživljavaju kao ekskluzivno svoj, I stoga imaju zadatak da ga u potpunosti vrednosno odrede.
Godine 2008. u galeriji Kontekst, u Beogradu, otvorena je izložba pod imenom Odstupanje. Ovom prilikom, nekoliko umetnika sa Kosova izložilo je svoje radove u kojima su se, između ostalog, poigravali i doživljajem pop kulture u društvima u kojima su ratnici veće zvezde od pevača. Ova izložba je odmah izazvala pravovremenu reakciju nacionalistički osvešćenih paraumetnika i represivnih parastruktura. Stradalo je staklo i platno Licem u lice, na kom je umetnik Dren Malići dao pop art prikaz Adema Jašarija.
Nešto kasnije, na književnoj manifestaciji Krokodil, koja bi trebalo da na novi način, uz koncerte, natupe DJ-eva, uz duhovite voditelje i pisce koji rade na svom nastupu, predstavi novu regionalnu književnost beograđanima, trebalo je da gostuje Beć Cufaj, pisac sa Kosova čiji je roman Sjaj Tuđine objavio ovdašnji V.B.Z. On je zaustavljen na nepostojećoj granici i nije mogao da uđe u Srbiju zbog adminisrativnih razloga – jer je imao Kosovski pasoš.
U junu ove godine, pojavile su se dve paralelne antologije: “ Iz Beograda, s ljubavlju” – antologija srpske proze na albanskom, objavljena u Prištini od strane Quadra Multimedie, i “Iz Prištine, s ljubavlju” – antologija kosovske poezije, objavljena od strane izdavačke kuće Algoritam Media u Beogradu, a sve pod pokroviteljstvom organizacije Traduki koja podržava reagionalno prevođenje savremene književnosti.
Pojava ovih knjiga je, čini se vrlo aktivno, prećutana u gotovo svim, pa i medijima koji se bave kulturom, a ispred mesta na kom se održala, nikako oglašena, gotovo tajna promocija, diskretno je bilo parkirano vozilo sa pripadnicima interventne jedinice, što je neko mogao protumačiti kao podršku države.
Ni druga strana nije ostala neaktivna kada je u pitanju stvaranje prepreka kulturnoj saradnji i umetničkoj komunikaciji. Narodno pozorište Kosova dobilo je poziv da učestvuje na manifestaciji Mucijevi dani, u Ateljeu 212, što je izazvalo protivljenje tamošnjeg ministra kulture, medijsku harangu protiv tadašnje uprave kosovskog Narodnog pozorišta, i na kraju, smenu Jetona Neziraja sa pozicije umetničkog direktora te institucije.
Ispostavilo se da Neziraj nije dugo tugovao zbog zlehude sudbine, već je nastavio rad na razvoju kulturne komunikacije u regionu, pa je uspostavio kontakt sa Minjom Bogavac, a rezultat njihove saradnje je trenutno aktuelna predstava Patriotic Hypermarket, koju su zajedno pisali čovek sa Kosova i žena iz Srbije, a koju je režirao Dino Mustafić iz Bosne.
Pokretanje društvenih, ili još vise državnih rasprava na temu umetnosti I pomirenja, istina, može da nas dovede u opasnost od pokušaja da se umetnost instrumentalizuje. U periodima nacionalističkih histerija, mnogobrojni umetnici, čitava armija njih rado se prihvatala uloge duhovne nadgradnje paramilitarnih struktura, što je bilo finansirano i podržavano od strane države/a.
Danas se javljaju glasovi koji osuđuju angažman državnih i međunarodnih organizacija koje podstiču regionalnu kulturnu i umetničku saradnju. Umetnost mora da bude slobodna od stavljanja u službu velikih ideoloških I društvenih projekata i mora joj se pružiti sloboda da postoji i da se stvara i van postojećih društvenih koncepata i vrednosti, ali umetnost mora da bude slobodna i da se angažuje protiv zla.
Za umetnike nema ništa prirodnije od međusobne komunikacije, razmene ideja i saradnje. To je normalan, prirodan proces koji će nastaviti svoj razvoj i bez državne gurke. Na žalost, ispostavlja se da oni koji stavljaju klipove u točkove razvoja kulturne saradnje između Kosova I Srbije, imaju znatno veću društvenu podršku i mnogo više medijske pažnje koja im omogućava da se bave svojom destrukcijom.
Bojan Babić, Beograd
KONKURS NOVOG MAGAZINA
Na konkurs Novog magazina, u kojem smo pozvali naše čitaoce da se oprobaju u novinarskom zanatu i da nam pošalju tekst na temu razvoja, pristiglo je preko 50 prijava. Raznolikost tema kao i veoma ozbiljan i iscrpan pristup autora, naterao nas je da donekle izmenimo pravila i umesto deset izaberemo 12 najboljih tekstova sledećih autora:
Danka Spasovski
Jelena Paligorić
Sonja Gočanin
Damir Marton
Željko Stanković
Bojan Babić
Srđan Vidović
Jelena Kovačević
Petar Barat
U broju Novog magazina od 10. novembra možete pročitati skraćene i sažete tekstove koji su ušli među prvih dvanaest, a našem portalu www.novimagazin.rs svaki dan objavljivaćemo po jedan kompletan tekst nagrađenih autora.
Autori izabranih tekstova dobiće šansu da uz pomoć naših iskusnih urednika napišu novu priču koja će biti objavljena u nedeljniku Novi magazin, za koju će dobiti honorar.