I kako je vreme prolazilo: protesti, odlasci poznatih i nepoznatih ljudi iz Srbije, povratak vojnika sa ratišta, izbeglice, političari, pomračenje sunca, opet neki drugi protesti, radost, tuga. Sve to zajedno iz Gorankinog oka, kroz objektiv, njena je lična priča, intimna a istovremeno I naša, zajednička.
Sama je priznala da je učila da stavlja film u aparat dok je snimala beogradske pekare, piljarnice, robne kuće, mesare, u kojima su posle Titove smrti u izlozima stajale njegove fotografije. “Dani bola i ponosa”, kako se zove ciklus tih fotografija, odmah je pokazao da se pojavila umetnica koja ima ne samo oko već i stav. Kasnije će, u novinarstvu, taj stav biti sastavni deo tekstova njenih kolega.
Počela je da objavljuje svoje fotografije početkom osamdesetih u Džuboksu, nastavila u Startu, Poletu, Svijetu. Kako se Jugoslavila tragično smanjivala, tako je i ona, prateći događaje, od 1990 u prvoj postavi nedeljnika Vreme, kao urednica fotografije I tu je ostala punih 17 godina.
Posle Vremena je, sa našom Tanjom radila u Politici, potom i na Radio televiziji Srbije. Ipak, i dalje kada kažete – Goranka, znaju je u celom regionu. Generacije i dalje listaju I šeruju na internetu fotografije njenih i svojih sećanja.
Objavila je i nekoliko knjiga, povremeno nas obraduje izložbom, a od 24. marta u Muzeju savremene umetnosti moći ćemo da vidimo rerospektivu njenog opusa.
Nagrada Fondacije Tanja Petrović namenjena je ljudima koji promovišu kulturu u medijima. Goranka Matić je svojim radom spojila sve: ona je umetnica, ciklusi njenih fotografija, neki intimni i nežni a neki provokativni i angažovani, našli su već svoje mesto u istoriji umetnosti. Istovremeno, kao fotoreporterka i urednica fotografije zapisala je sve što ne smemo da zaboravimo.