Spuštajući se strmom kaldrmom doživljavamo kulturološki šok, jer nam Mostar pruža osećaj kao da smo otputovali u neka stara vremena. Oko nas je drvored nara koji nas vodi do glavnog šetališta i Gimnazije „Aleksa Šantić“ gde je počelo naše istraživanje grada. Na šetalištu smo kupili sveže ceđen sok od nara i nastavili ka Kujundžiluku (Starom gradu).
Šetnja Kujundžilukom otpočela je oko pola osam ujutru, tako da smo ga imali samo za sebe, ali uz potpuni doživljaj, jer su zanatlije i tezgari već počeli sa pripremama tezgi za taj dan. Iznose rukotvorine – od bakarnih posuda do prelepih ručno tkanih tepiha. Noge mi se povremeno spotaknu o kamenčiće na tlu, a tata mi se smeje i priča legendu o kamenju na kaldrmi: „Tu su kako bi žene i oženjeni muškarci gledali u noge dok hodaju, iz poštovanja i skromnosti, a ne zverali po tezgama“.
Dolazimo do vrha sa kog se prvi put vidi veličanstveni Stari most. Tu nas čeka Ukrajinac koji fotografiše turiste – fotografije na papiru koji imitira list iz novina sa podacima o znamenitostima Mostara dobijate odmah, a novac ide u humanitarne svrhe pa cenu određujete sami.
Šetnja se nastavlja i konačno nailazimo na stepenice Starog mosta, najprepoznatljivijeg simbola grada, koji se uzdiže iznad tirkizne Neretve, kao da čuva Mostar pod svojim veličanstvenim lukom.
Most je sagrađen u 16. veku pod pokroviteljstvom Osmanskog carstva, i uprkos ratnoj tragediji koja ga je zadesila 1993. godine, kada je srušen, ponovo je oživeo – rekonstruisan je sa posebnim poštovanjem prema originalnom izgledu. Sada, kao spomenik mira i zajedništva, ponosno stoji, podsećajući sve nas na to kako prošlost i sadašnjost mogu koegzistirati u harmoniji.
Ko rano rani…
Na Stari most smo stigli nešto pre osam časova, najbolje vreme da se dođe na most ako dolazite u jesen, jer turisti još uvek nisu pristigli, a moći ćete da sretnete lokalce koji su voljni da razgovaraju sa vama. Dok smo brat i ja stajali na Starom mostu, uživajući u pogledu na smaragdnu Neretvu, prišao nam je mali dečak s torbom punom zrnevlja. Pogledao je mog brata i s osmehom rekao: “Hoćete mi pomoći da nahranimo golubove? Kažu da donosi sreću!” Brat je sa entuzijazmom prihvatio zrevlje iz dečakovih ruku. Dok su njih dvojica zajedno hranili ptice, dečak nam je ispričao kako njegova porodica već generacijama pravi suvenire od starog mostarskog kamena, ostavljajući deo grada svakome ko ga poseti. Gledajući njih dvojicu kako se rasterećeno smeju osetila sam toplinu tog trenutka – savršen spoj dečije radosti i mostarske priče.
Koski Mehmed-pašina džamija, smeštena u središtu starog grada, pruža prelep pogled na Mostar i okolna brda. S njenog minareta možete gledati most i grad, dok vas miris bosanske kafe podseća na to da prošlost u ovom gradu nikada nije zaista daleka. Džamija nije samo religijski objekat, već i mesto za preispitivanje i divljenje majstorskim detaljima osmanske arhitekture.
Oko deset časova Kujundžiluk već odiše turističkim duhom. Iako je mnogo turista u Mostaru, postoji nešto posebno u tome kada dođete ujutro, oko 7 časova, i cela ulica pripada samo vama. Sedeći na kamenim pločama, osluškujući tišinu koja se stapa sa zvukovima grada, shvatila sam da je pravi ugođaj u tome što mogu da se povežem sa mestom i njegovom dušom.
Na strani Kujundžiluka koja vodi ka Krivoj ćupriji, odnosno zapadnoj strani – naišla sam na radnje koje čuvaju tradicionalne zanate, bakarne posude, ručno tkane tepihe i suvenire inspirisane istorijom ovog kraja. Mislim – kupovinom suvenira ovde, osim što nosim sa sobom autentičnu tradiciju, pomažem onima koji čuvaju ovo kulturno nasleđe. Zastala sam ispred ateljea jednog lokalnog slikara. Slike na platnu sa motivima Mostara, reke Neretve i istorijskih simbola grada ostavile su me bez reči – pravo umetničko blago u srcu Starog grada.
Mostar je mesto koje se može lako obići i samostalno, ali angažovanje lokalnog vodiča pruža dodatnu vrednost, naročito za one koji žele da zarone dublje u istoriju i tradiciju grada. Kroz njihove oči Mostar postaje mnogo više od turističke destinacije – postaje živa priča. Vodičica je sa mojom porodicom podelila mnoge legende o simbolima grada, kao i praktične savete za kupovinu suvenira i isprobavanje gastronomskih specijaliteta.
Stari most, jedan od najprepoznatljivijih simbola Balkana, projektovao je mimar Hajrudin, Sinanov učenik, poznat po svojim drugim značajnim delima, kao što su Višegradska ćuprija i Karađoz begova džamija u Mostaru. Vodičica nam priča legendu koja kaže da Hajrudin nikada nije video završen Most. Naime, Sultan Sulejman je, navodno, rekao da će ga ubiti ako se most sruši, pa je Hajrudin, bojeći se za svoj život, pobegao pre nego što je rad na mostu bio potpuno okončan.
Druga legenda, koja se odnosi na nastanak ograde na Mostu, još je emotivnija. Kažu da most na početku nije imao ogradu, a ta odluka je promenjena nakon tragičnog incidenta. Kolska kola su, prema pričama, gurnula jednog dečaka u Neretvu dok je trčao da svojoj majci pokaže svoju prvu zarađenu kovanicu. Dečak je izvađen iz reke sa stisnutom kovanicom u ruci.
Mnogi vodiči nude specijalizovane ture, kao što su one koje istražuju versku istoriju, kulturnu baštinu, ili čak specifične aspekte filmske industrije, jer je Mostar bio lokacija za snimanje brojnih filmova. Ove ture mogu biti posebno korisne za posetioce koji žele da se posvete određenim temama koje su oblikovale identitet Mostara. U razgovoru sa vodičima, možete saznati mnogo o legendama koje kruže ovim gradom, a prijateljski ton i gostoljubivost lokalnih vodiča reflektuju duh Mostaraca – otvorenih, ljubaznih i ponosnih na svoj grad.
Svi putevi vode do mosta
Istražujući Kujundžilukom, odvojila sam se od porodice, skrenula u uličicu i zastala sam kod starije gospođe koja prodaje začine. Dok mi je govorila o njenim receptima počela je da me hvata panika jer sam shvatila da mi je kraj nepoznat. “Ne brini, dijete,” rekla mi je kroz smeh, “sve staze vode nazad do mosta”. Pokušavajući da se provučem kroz gužvu koja se stvorila, nisam mogla da ne primetim kako je grad zaista gastronomska destinacija. Mirisi ćevapa i domaće hrane dolaze sa svakog koraka, a vi jednostavno morate da stanete i probate te specijalitete. Ćevapi, sir iz mijeha, japrak – sarme umotane u vinove listove, burek…
Rešili smo da poslušamo savet vodičice i doručkujemo na levoj obali kod Krive ćuprije, gde se nalazi nekoliko restorana koji su pristupačniji i imaju prelep pogled na preteču Starog mosta. Odlučujemo se za restoran „Behar“, koji je poznat po bosanskim ćevapima. Deset ćevapa u pola somuna sa lukom i kajmakom za osam maraka. Ukus je savršen, a ujedno uživam i u prelepom pogledu i prijatnoj atmosferi koju stvara ljubazno osoblje.
Neretva je definitivno duša Mostara, i ne možete doživeti pravi šarm ovog grada dok ne osetite njenu hladnu, tirkiznu vodu i ne stanete na obalu. Sa Starog mosta, reka deluje kao savršen okvir za ovu lepotu, ali pravi doživljaj tek dolazi kada se spustite niz strme stepenice nakon što prođete prve tezge sa leve strane mosta.
Tu Neretva pruža jedan od najlepših pogleda na grad. Sa stene na obali reke smo napravili najlepše fotografije, jer most ostaje iza nas i njegova monumentalnost nas u tom trenutku potpuno obuhvati. Gledajući most i uočavajući sve te detalje koje s vremena na vreme zaboravite, shvatite koliko je jedinstven.
U isto vreme, ovo je i najlepše mesto odakle možete posmatrati skakače u Neretvu. Tog popodneva smo imali sreće, jer smo se u pravom trenutku našli na steni. Skakači su se našli na mostu i cenkali sa turistima oko cene skoka, priredili su predstavu i kada su bili zadovoljni bakšišom sve su nas oduševili svojim umećem.
Ništa bez baklava i tufahija
Naravno, ne bih bila u Mostaru da nisam probala i slatke delicije. Prolazim pored poslastičarnica koje privlače izgledom, ali odlučujem da se držim lokalnih prodavaca. Njihove sveže pripremljene baklave i tufahije jednostavno ne mogu da se uporede sa onima koje nude na drugim mestima.
Sa mamom sam nastavila ka šetalištu izvan Kujundžiluka, naišle smo na tursku poslastičarnicu u kojoj smo kupile prave turske rahatlokume i turske prirodne čajeve. U povratku ka Starom mostu nailazimo na gospodina koji nam iznosi platu sa alvom i šoljicama domaćeg čaja od nara.
Odlučujemo da za ručak posetimo restoran „Šadrvan“, tik uz Stari most, na zapadnoj strani. Tamo sa sestrom naručujem Nacionalnu platu za dve osobe. Jelo je posluženo u sahanu, tradicionalnoj dubokoj posudi, koja daje čitavom obroku poseban šarm. Ukusi su bogati, a hrana savršeno pripremljena i sve je zaista delovalo kao deo mostarske tradicije. Zaokružujem svoje gastronomsko iskustvo sa šoljom bosanske kafe, koja se u fildžanima priprema sa rahtlukom.
Suživot se opet dešava
Dok šetamo vijugavom kaldrmom i prelazimo most komentarišemo kako je ovo grad u kome se susreću i prožimaju različite vere i tradicije. Šetajući uskim ulicama, nailazimo na džamije, crkve i sinagoge, svaka sa svojom pričom i specifičnim pečatom koje ostavljaju ovom mestu.
Posebno mi je zapala za oko pravoslavna crkva Svetog Ilije, smeštena u starom delu grada. Njena jednostavna, ali snažna arhitektura, u kojoj se spaja tradicionalni pravoslavni stil, stvara osećaj dubokog poštovanja i mira. Nešto dalje, katolička crkva Svetog Petra i Pavla pruža potpuno drugačiji doživljaj. Prostrana i elegantna, s prelepim oltarom, ova crkva je pravo mesto za introspekciju u tišini, a njen zvonik se izdiže iznad grada kao podsetnik na važnost religije u životima mostaraca.
Sinagoga svojom tišinom i skromnom lepotom nudi prostor za poštovanje židovske zajednice koja je kroz istoriju bila važan deo ovog grada. Arhitektura sinagoge, s jednostavnim linijama i starim kamenim zidovima, govori o tome koliko su različite vere u Mostaru ušle u simbiozu, stvarajući jedan od najlepših primera suživota.
Ono što je zaista neverovatno u Mostaru je atmosfera koju stvara ova verska raznolikost. Ne gledaju se crkve, džamije i sinagoge samo kao građevine; one su postale deo svakodnevnog života, mesta koja ljudi poštuju i u kojima traže duhovni mir. Mostar nije samo grad, on je simbol suživota, mesta u kojem se vere ne sukobljavaju, već suprotnosti postaju snaga koja ovaj grad čini posebnim. I vernici i nevernici u Mostaru uče poštovanje i razumevanje – o tome svedoče ne samo verski objekti, već i svakodnevni susreti i razgovori u kafićima, na pijacama i ulicama.
„Hajde da se volimo“
Moja porodica je posetila Mostar u isto vreme kada i moja najbolja prijateljica, tako da smo svi zajedno seli u restoran „Kaldrma“ i sabirali utiske uz čašu Mostarskog piva. Smejali smo se činjenici da smo sestra i ja od detinjstva inspirisane ovim gradom (priznaću da je Brenin film „Hajde da se volimo“ imao udela u tome).
Nakon divno provedenog dana uzela sam trenutak za sebe i spustila se do one stene sa divnim pogledom na most. Ne znam da li je Stari most lepši po danu ili uveče. Noć mu daje neku posebnu mističnost, sa svetlima koja ga obasjavaju i odražavaju se u Neretvi. Inspiraciju su, verovatno ne zbog pomenutog filma, ovde pronašli i mnogi pesnici. Najpoznatiji među njima je Aleksa Šantić, međutim ja sam u lokalnoj knjižari odabrala zbirku pesama Pere Zubca „Mostarske kiše“. Stihovi „U Mostaru sam voleo neku Svetlanu jedne jeseni”, jedne od meni najdražih pesama upotpunila je doživljaj ovog magičnog grada.
Mostar je mesto koje poziva da usporimo i uživamo u svakom koraku.
I možda će nekome Mostar ostati u sećanju zbog ukusne urmašice, Neretve, ili mirisa baklave na Kujundžiluku. Ali pravi dar koji možemo poneti sa sobom jeste osećaj povezanosti – sa ljudima, mestima, i pričama koje taj grad nežno čuva u svojim kamenim ulicama. Posetite ga i otkrijte sopstvenu verziju ove priče.