Otišao je previše tiho i ostavio nas da razmišljamo šta je sve još mogao da uradi i da nas zadivi, a eto nije stigao. Živahnog duha, pun znanja i umeća koje su mu roditelji i sestra neštedimice darivali, bio je i pravi šarmer, ponekad na sopstvenu štetu, pošto je onaj drugi svet, suprotan Daunu, umeo da pomisli: “Pa, ovaj se šegači s nama!” Glumu je poslednjih decenija više voleo čak i od svoje prve životne i umetničke ljubavi crtanja, a muzika je bila uvek tu u njemu i oko njega. Zapravo, Damjanu je podrška bila potrebna posebno u vezi s postupanjem sa novcem (a kome nije!) i prepoznavanjem namera ljudi jer je verovao da su svi dobronamerni kakav je i sam bio.
Od Damjana i njegovog kratkog života, prepunog radosti, opraštamo se ovom beleškom i molimo vas da još jednom pogledate film “Daunom sindrom – Živeti kao sav normalan svet”. I vidite Damjana širom otvorenih očiju. I tako da nastavite da gledate sve ljude, male i velike, koji vam se učine drugačijim.
Počivaj u miru, dragi naš D.
Redakcija Novog magazina