Među njima je i preduzeće Deko tim, čiji je vlasnik Nenad Ignjatović, prema podacima iz istrage, novac sa računa svoje firme prebacivao na račune firmi svog brata i nevenčane supruge, a zatim ga podizao i njime kupovao nekretnine.
Osim Ignjatovića, pod istragom je još 14 osoba, a svi se sumnjiče da su oštetili državu za oko 115 miliona dolara.
Dobro upućeni sagovornik kaže da zahvaljujući ofšor kompanijama značajan deo novca nikada nije ni dospeo u Srbiju, već je, kako Radar piše, “završio na bankovnim računima u inostranstvu koje kontrolišu srpski političari”.
Hapšenja dvojice nekadašnjih resornih ministara (Tomislava Momirovića i Gorana Vesića), njihovih pomoćnika i predstavnika državnih kompanija i direktora i vlasnika privatnih firmi, iznenadilo je javnost samo zato što je malo ko verovao da u ovom trenutku postoji institucija koja će krenuti u obračun sa očiglednom korupcijom.
Sve je počelo 2018, kada je potpisom tadašnje ministarke građevinarstva Zorane Mihajlović na Komercijalni ugovor bilo predviđeno da posao rekonstrukcije i modernizacije železnice na deonici Novi Sad – Subotica – državna granica (Kelebija) kao glavni izvođači vode dve kineske firme, China Railway International Corporation (CRIC) i China Communication Construction Company (CCCC), ali je broj kompanija iz Kine koje su učestvovale u ovom projektu porastao na najmanje šest, a srpske je gotovo nemoguće pobrojati.
Ono što već sada može da se kaže je da su samo tri domaća podizvođača angažovala više od 80 firmi na ovom projektu vrednom više od 1,2 milijarde dolara, kao i da je deo njih posao dobio bez učešća na javnom konkursu i tenderu, bez potrebnih referenci, kadrovskog i finansijskog potencijala i, što je najgore, bez dokaza o licenci.
A kako su one manje na ovom projektu radile i kuda je išao novac iz kase građana Srbije može se videti i na primeru Deko tima.
Istraživanje Radara je pokazalo da je ta firma, kao jedan od podizvođača sa tri kineske (CRSC International, CCECCB i Šandong) i tri srpske (Starting, VPD Smederevo i Yumol) kompanije sklopila najmanje 22 ugovora, koji su vredni oko 4,1 milion evra.
Uz to, Deko tim je angažovao još najmanje 10 svojih podizvođača, među kojima je bar pet preduzetnika, kojima je platio oko milion evra.
Među tim firmama je i firma MD Construction, koja je u vlasništvu Dragana Ignjatovića, brata vlasnika Deko tima Nenada Ignjatovića.
Sudeći po dokumentaciji do koje je Radar došao, sa njom su sklopljena bar dva ugovora, a ona je bila zadužena za izvođenje keramičarskih, podopolagačkih i kamenorezačkih radova.
Takođe, sa računa Deko tima isplaćivan je novac i preduzetničkoj radnji njegove nevenčane supruge Mile Obradović, Grafičkom dizajnu Deko design, iako, kako se navodi u dokumentima iz istrage, nikakve usluge nije bilo. Po prenosu tako uplaćenog novca na tekući račun supruge, Ignjatović ga je podizao.
Vlasnik Deko tima je prebacivao novac i na račun bratove firme, ali i na svoju preduzetničku radnju Mediteraneo tim i podizao ga na isti način.
Zahvaljujući tom novcu on je uplatio ratu od 1,8 miliona dinara za kupovinu stana u Inđiji, a sumnjiči se i da je novcem koji potiče od poreske utaje preko raznih fiktivnih poslova i transfera kupio kuću i plac u mestu Beška.
Podaci iz Katastra nepokretnosti pokazuju da je na objekat i parcelu koji su u vlasništvu Deko tima stavljena zabrana otuđenja i opterećenja, a na osnovu naredbe Tužilaštva za organizovani kriminal (TOK) i to 6. avgusta.
A kako je Deko tim naplaćivao poslove na projektu srpske železnice ranije je ispričao Zoran Đajić, geolog koji je prvi ukazao na moguću korupciju kao jedan od razloga za rušenje nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu.
On je ispričao da je po proračunu CIP-a stavljanje jednog dužnog metra mermera trebalo da košta oko 20 evra, a da je Deko tim svaki metar fakturisao 150 evra.
Dušan Dobromirov, profesor na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu i član Ekonomskog tima Anketne komisije za ispitivanje odgovornosti za urušavanje nadstrešnice, rekao je za Radar da proces zloupotrebe funkcioniše tako što se ugovara iznos koji je mnogo veći od vrednosti posla.
Izvođač radova deo tog novca, kako kaže Dobromirov, potroši za obavljanje posla, manji deo zadrži za sebe, dok lavovski deo vrati onom ko mu je omogućio da dobije posao.
“Taj deo koji se vraća onom ko kontroliše ko će dobiti posao, obično se vraća u gotovini da ne bi ostao trag. Gotovina se najčešće izvlači preko paušalaca, preduzetnika koji paušalno plaćaju porez. Paušalac će izdati fiktivnu fakturu za neke poslove koje nije obavio i kada dobije uplatu zadržaće sebi 10 odsto, a ostatak predati u gotovini onom ko mu je uplatio novac na račun”, rekao je Dobromirov.
Tako se, prema njegovim rečima, dolazi do gotovine, kojoj se onda gubi trag i nije moguće pratiti tok novca.
Analiza finansijskih izveštaja firmi koje su bile podizvođači angažovani na rekonstrukciji nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu pokazuje, kako je rekao, značajne iznose za ovakve troškove.
“Finansijski izveštaji koji su javno dostupni na sajtu APR-a ne daju informacije o pojedinačnim transakcijama. S druge strane, kada finansijsku forenziku vrše državni organi, dobija se uvid u svaku pojedinačnu transakciju i onda je moguće utvrditi tokove novca i rasvetliti ko je koliko ‘oprao’ i kome je predao gotovinu”, naveo je on.
Istakao je da se treba nadati da će TOK, koji ima početne uspehe u otkrivanju korupcije u ugovoru o izgradnji pruge od Beograda do mađarske granice, uspeti da rasvetli ceo koruptivni lanac.
“Time bismo saznali odakle gotovina kojom se plaćaju dnevnice ‘studentima’ u Ćacilendu, statistima na mitinzima podrške i kupuju glasovi na izborima”, rekao je Dobromirov.
Čudne stavke u bilansima i drugim papirima ima firma Starting, koja je bila glavni domaći podizvođač na Železničkoj stanici u Novom Sadu, a čiji je direktor i suvlasnik Nikola Trivić takođe uhapšen u akciji TOK-a.
Sudeći po podacima u bilansima uspeha, prosečna zarada u Startingu prošle godine iznosila je oko 300.000 dinara.
Teško da su radnici, većinom građevinci, primali i blizu tolike plate, pa se postavlja pitanje koliko je novca otišlo onima koji su bili u vrhu po “redovnim” primanjima.
Zanimljivo je i da, sudeći po podacima iz Katastra, ova firma od nekretnina ima samo dve parcele, ukupne površine od oko 20.000 kvadrata, iako je samo prošle godine ostvarila prihode od oko 99 miliona evra, a da je dobit od 4,6 miliona evra u odnosu na 2023. porasla za 249 odsto.
Ne stoje dobro ni suvlasnici – Nikola Trivić ima zemljište od 1.500 kvadrata u Malom Mokrom Lugu, dok većinska vlasnica Ljiljana Tripković nema – ništa.