Srbija nema spoljno-politički kapacitet da odlučujuće utiče na primenu Rezolucije 1244. To se najbolje vidi na primeru Aneksa 2 ove rezolucije koji predviđa povratak određenog broja našeg vojnog i policijskog osoblja na Kosovo do koga nikada nije došlo, kaže Filip Ejdus, član Upravnog odbora Beogradskog centra za bezbednosnu politiku.
Da li Srbija postaje “talac” te rezolucije ili je reč o dokumentu koji je nas jedini spas?
Do koje mere će Rezolucija 1244 biti primenjena zavisi isključivo od onih aktera koji imaju efektivnu kontrolu nad teritorijom Kosova, a to su pored institucija Kosova države kvinte, NATO i EU.
Iako je možda 1999. godine moglo da se učini da je Rezolucijom 1244 zaštićen suverenitet Jugoslavije na Kosovu, u godinama koje su dolazile pokazalo se da ovaj dokument nije bio baš tako čvrsta garancija. Srbija se stalno poziva na one odredbe iz ove Rezolucije koje joj garantuju suverenitet i teritorijalni integritet, a zanemaruje neke druge koje joj se ne dopadaju. Tako se, na primer, često ignoriše činjenica da se u rezoluciji 1244 izričito navodi da će konačni status Kosova biti utvrđen u skladu sa “sporazumom” iz Rambujea što znači u skladu sa voljom naroda koji tamo živi.
Da li neka nova medjunarodna konferencija moze da znaci neku drugaciju raspodelu medjunarodne podrske Srbiji?
Odgovor na ovo pitanje zavisi od toga ko bi sve bio pozvan na tu međunarodnu konferenciju i na koji način bi se na njoj donosile odluke. Sva je prilika da bi u postojećim geopolitičkim okolnostima na takvoj konferenciji ključnu ulogu imale upravo one Zapadne države koje su već priznale nezavisnost Kosova. One bi dakle samo mogle da ponove ono oko čega među njima već postoji konsenzus, a to je da je Kosovo nezavisna država. Zbog toga mislim da u ovom trenutku ne postoji raspoloženje da se ovakva konferencija sazove.
Da li bi za Srbiju bilo dobro da njena medjunarodna pozicija u odnosu na politiku koju vodi prema Kosovu prestane da zavisi prevashodno od stava Rusije?
Sve zavisi od toga šta Srbija želi da postigne. Ukoliko je njen cilj da zaštiti svoj fiktivni suverenitet nad Kosovom time što će biti onemogućena nova rezolucija u Savetu bezbednosti uz pomoć ruskog veta, onda ova aktuelna politika donekle može da se razume. Problem je u tome što politika održavanja ovog fiktivnog suvereniteta, koja je po svemu sudeći osuđena na konačni neuspeh, ima ogromnu ekonomsku, političku i reputacionu cenu. Ako građani Srbije žele da plate tu cenu onda je to u redu, ali potrebno je da budu svesni koliko je ona velika i koliko zapravo malo toga za nju dobijaju.
Da li Srbija u konfiguraciji medjunarodne podrske kakva je sada uopste moze da resi bilo koji problem?
U današnjem svetu kompleksne međuzavisnosti ni najmoćnije države sveta ne mogu same da rešavaju međunarodne probleme, a kamoli male i slabe države kao što je Srbija. Male države, zbog toga što ne raspolažu velikim ekonomskim, demografskim i vojnim potencijalima moraju da se oslanjaju na diplomatiju i na snagu svojih partnera, prijatelja i saveznika kako bi se čuo njihov glas na međunarodnoj sceni.