„Studentski pokret ima izuzetan značaj zato što je pokazao koliki je demokratski potencijal zemlje. Već tokom protesta koji su prethodili studentskom, kao što su ‘Srbija protiv nasilja’, videlo se koliki je broj građana koji izlazi na proteste koje nije direktno organizovala politička opozicija“, kaže profesor Marković.
Kažete da je potencijal za promene veliki.
Da i iz nekog razloga opozicione političke stranke ne mogu ceo taj potencijal da obuhvate. Studentski pokret je uspeo da obuhvati mnogo veći opseg tog nezadovoljstva i pokazao je da postoji velika želja građana Srbije da dođe do demokratizacije društva, do obnove rada institucija, poštovanja Ustava, vladavine prava i u tom smislu je njegova velika istorijska uloga.
A sa druge strane, na međunarodnom planu, zbog godina insistiranja na stabilokratiji, što je u odgovornost Brisela i pojedinih zemalja članica Evropske unije, posebno Nemačke u vreme Angele Merkel, nije dovoljno sagledano koliko zapravo građana Srbije želi ono što bismo uslovno mogli da nazovemo evropska Srbija. Ili, ako hoćete, demokratska Srbija jer je to širi pojam sada i mislim da je studentski pokret prosto skrenuo pažnju na to.
Kao đak Kembridža, znate koliko je politička propaganda značajna, što se pokazalo u slučaju Bregzita u Britaniji. Koliko je činjenica da su opozicione partije malog dometa posledica propagande koju režim sprovodi u Srbiji?
To je posledica celog tog poretka stabilokratije, nedovoljno kritički usmerenog javnog mnjenja i, naravno, niza stvari koje su uzete zdravo za gotovo. Da je uspostavljeno građansko društvo, da je ono tu posle 2000. i da nije doživelo eroziju od 2012, što je zbirno redukovalo mogućnost društva da se suprotstavi državi, a onda i mogućnost uticaja opozicionih političkih stranaka.
Druga stvar, koja opet nije vezana samo za Srbiju; postoje dve vrste artikulacije, jedna je da građani izgube poverenje u klasične političke stranke, što se desilo privremeno u Grčkoj, a trajno u Italiji. Druga mogućnost je da izgube poverenje u to da političke stranke mogu da dovedu do promene. I to se dogodilo u Srbiji, i nesumnjivo je rezultat prilično uspešnog marketinga vladajućih političkih struktura.
Studentski pokret se više, čini se, vezuje za značajne datume. Ponovo je bio skup na Sretenje, ne samo u Kragujevcu nego i u Orašcu. Koliko to ima simbolički, a koliko može negativno da utiče na ciklus promena i na njihovu sadržinu kasnije?
U generaciji Zed drugačije se gleda na te istorijske događaje nego u starijim generacijama koje su prisustvovale samo onome što se desilo ovde devedesetih godina, kada su ti istorijski narativi zapravo korišćeni za podele. Zed generacija prihvata ne samo svoje istorijske nego sve moguće istorijske narative. To ste videli po saradnji, recimo, studenata iz Novog Pazara sa ostalim studentima. Oni nemaju nikakav problem s tim, a recimo bebi-bumeri i drugi bi to mnogo više imali kao problem. Tako da to korišćenje istorijske simbolike je pre svega želja da oni kažu: „Mi smo Srbija, a ne neko drugi. Ne može samo neko drugi da maše zastavom. Ta zastava pripada i nama.“ I u tom smislu su oni delegitimisali vladajući režim upravo time što su uzeli zastavu u ruke.
A što se tiče Sretenja, Sretenjski ustav je zaista fenomen, nema veze što on na kraju nije važio, ali imao je čak neke naprednije odredbe od mnogo ustava danas; pritvor samo tri dana, recimo. Dobro je pozivati se na to i obnova ustavnosti je od ključnog značaja.
Što se tiče ovih drugih stvari, srpsko društvo je podeljeno i ako hoćete da napravite promenu, morate da imate inkluzivan pokret; ne možete da imate samo, kako bismo to u Beogradu rekli, pokret u krugu dvojke. Da to neće dovesti do neke veće promene ,videli su i studenti i prosto pokušali da na neki način sve to prevaziđu. A kako se kaže, prema svetu i tropar, pa će na Vidovdan govoriti o tom danu, ali ne mislim da će to ključno uticati na kasnije tokove. Na njih će uticati dinamika onoga što se dešava u regionu, dinamika evropskih integracija koja se ubrzava i težnja Srbije da nađe neko mesto u svemu tome. Ono se može definisati na različite načine, ali je nemoguće izbeći institucionalne odnose, i to bliske institucionalne odnose sa Briselom. Jednostavno od toga ne možete da pobegnete jer ste sa svih strana tome okrenuti.
Povod za proteste je pad nastrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, kad je ubijeno 16 ljudi. Taj slučaj ni do danas nije pravno rešen, a 15 meseci kasnije režim ima tri ključna, čini se, protivnika – slobodne medije, pravosuđe i autonomni univerzitet. Hoće li uspeti da se odbrane?
Ja bih dodao i četvrti i peti, opozicione političke stranke i nevladine organizacije, bez obzira na to što možda deluje da su u drugom planu iz raznih razloga. Ali teško je predvideti. Mislim da će zavisiti i od događaja u regionu. Uskoro idu izbori u Mađarskoj, koji će biti veoma važni, a posle toga i jedna vrsta redefinisanja EU. Prosto treba da vodite računa da atmosfera može naglo da se promeni nakon sklapanja mira kojem se svi nadamo u Ukrajini i eventualne promene nekih vlasti u regionu. A što se tiče te unutrašnje snage, ako realno gledate, pozitivno iznenađenje je sve što se dogodilo. Ipak u institucijama postoje brojni pojedinci koji su spremni da se drže zakona i Ustava, da se drže propisa, ne samo u pravosuđu. Videli ste i u domenu kulture. I ne zaboravite još jednu stvar: otpor u kulturi je počeo prvi, i pre studenata. Oni su zaista i pre toga bili targetirani. Dakle, više je tu, da kažem, segmenata koji su uključeni. Iznenađujuće, ta vrsta podrške poljoprivrednika koja se pojavila i mnogih drugih, advokate da ne zaboravimo, veliki je broj tih profesija koje su rekle: „I mi se nešto pitamo!“
I prešle su esnafski prag?
Tako je i mislim da postoji potencijal da se društvo demokratizuje. Konačno, videćemo i kakvi će biti odnosi Evropske unije i srpskog režima, ali demokratija i ljudska prava se nameću kao prioritet i zato je važno da smo to vratili na sto kao prioritet Srbije i kao nešto što može sve da okupi.
Kaže se da se istorija ponavlja kao farsa. Očekujete li da može doći do većih fizičkih sukoba i konfrontacija ili će se ipak sve završiti na izborima?
Ja očekujem da će na izborima doći do promene. Mislim da su izbori jedini način da dođe do promene, a pogotovo u jednom vrlo podeljenom društvu. Bez obzira na izborne uslove, bez obzira na sve, posetiću vas da su izborni uslovi daleko gori u Turskoj, pa je kandidat opozicije skoro pobedio na predsedničkim izborima, a u Izmiru, Ankari i Istanbulu opozicija je ubedljivo pobedila čak i na poništenim i ponovljenim izborima.