Odgovarajući na pitanje o lakonskoj konstataciji da su naše norme o radnim pravima dobre, ali da se loše sprovode, Jovanović, naprotiv, smatra da srpski zakoni nisu dobri, „međusobno su inkompatibilni, pa se i takvi traljavo primenjuju, ili ne primenjuju kada je radnik u pitanju“.
Ovaj profesor u penziji Filozofskog fakulteta u Beogradu navodi da je, kao i mnogi, uvideo da su naše postsocijalističke skupštine zakone donosile stihijno, često pod uticajem moćnih poslodavaca i političara i njihovih „prijatelja“ – raznih lobija i navodnih poslovnih udruženja.
„Zaposlenima puca kičma pod pritiskom tzv. radnog zakonodavstva. Imaju li pristojan fond slobodnog vremena? Odavno se zna. Čovek radi da bi ugodnije provodio slobodno vreme, a ne odmara da bi radio. Tu ’filozofiju’ – odmor radi rada – ’izumeli’ su zarad vlastitog luksuznog slobodnog vremena vlasnici kapitala i sa njima interesno solidarna politička klasa“.
Povodom predstojećeg Prvog maja, Jovanović kaže da je njegova prva i poslednja asocijacija na taj datum „odustajanje ljudi koji su eksploatisani od – samih sebe“.
„Naravno, obmanuli su ih agenti tranzicije pričama o boljem životu, dostojanstvenom radu, pristojnoj plati, političkoj zaštiti… Ali, bili su iznevereni – što traje do danas – obećanjima političkog podsistema, okrenutog ka usko partijskim, pa i ličnim egoizmima kroz obećanja demokratije, liberalizma i slobodnog tržišta, kontra komunizmu i zatvorenom tržištu“.
Prema njegovim rečima, kao što u čistom pogledu nema liberalizma, tako nikada nije bilo ni komunizma, pa je „borba protiv komunizma bila borba protiv veštica i vetrenjača“.
„Postojali su sovjetski realsocijalizam i jugoslovenski samoupravni socijalizam, pri čemu je samoupravljanje uz grdne mane bilo superiorno u odnosu na ovo što danas imamo. Samoupravljanje su zgazili visoko pozicionirani političari Saveza komunista, kada su restaljinizovali partiju (70-tih prošlog veka), pa ’shvatili’ da mogu da budu tajkuni i nova kapitalistička klasa. Radnički otpor tome, u već devastiranoj privredi, nije bio moguć“.
Na temu promena na političkoj levici i u sindikalnom pokretu „u zemlji koja je prespavala pad Berlinskog zida“, Jovanović kaže da Berlinski san nije problematičan. Dodaje da ga je sanjala i istočna Evropa – Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska, Bugarska… „pa sad ne ume ni da se snađe ni da razume vreme“.
„Sa jedne strane sećanje u strepnji na nedelatni realsocijalizam i pseudostaljinizovanu politiku, sa druge obećanja u nedogled ’demokratora’ koji nude demokratsku ’sreću’, kao sveštenici ’raj’. Isključivo polje ostavljeno na volju partiji koja hoće da se kreće njime je – eksploatisan čovek“.
Ukazuje sociolog da će, realno, tehnološka revolucija iz najsofisticiranijeg, potencijalno dominantnog procesa proizvodnje, istisnuti nedoučenog radnika i tako ga ostaviti bez hleba. S tim u vezi smatra da „ako svet rada i radne demokratije nije tema neke političke partija ona ne pripada levici“.
„Gde je članstvo levih partija u sindikatima da zametne beskompromisnu oluju u debati i da natera sindikalne vođe da dežuraju danonoćno pred kapijama firmi – srednjovekovnih izrabljivačnica? Toliko mnogo oprobanih sredstava političke borbe ima – izbor je nepregledan. Da li naša levica ozbiljno razmatra relaciju vlast – tehnokratija – kapital i, na osnovu toga, priprema strategiju i taktiku delovanja?“
Na pitanje – gde se zaturila avangardna radnička klasa, Đokica Jovanović podseća da je pojam avangarda iz prve polovine prošlog veka, kako u kulturi i umetnosti, tako i u politici radništva.
„A onda su zajahali Staljin i staljinisti i okovanim kopitama besnih konja zgazili avangardu. I umetničku i radničku. Pokušaj samoupravljača je bio plemenit uzlet, ali lepršav i kratkog daha. Sada samoupravljanja ima na svim stranama sveta, pa i na ’trulom Zapadu’ kroz ’self-management’. Da li se naša levica bavi tim fenomenom?“
Dodaje da su „oni koji su imali istorijsku šansu da budu radnička avangarda, za svoj ćar munjevito popadali od amnezije“.
„Još poneki preostali relikt se, sve umornije i bezvoljnije, koprca. Koprcanje, ipak, nije delanje. Levica će ili naći delatni, strog, beskompromisan, umno strukturisan odgovor na mučna pitanja epohe ili je neće biti – osim kao dvorskog kabarea. Njen odgovor mora da obuhvati aktuelnu geopolitičku tektoniku i mesto sveta rada u trusnom području, ali i rad i život od rada u društvenim mikrosferama, najsitnijim društvenim celinama u kojima većina ljudi živi i radi“.
Sociolog smatra da su pojedini sindikati pod partijskom kontrolom, kao i pod kontrolom kapitala, te da su zato „i nevoljni i nedovoljno jaki da pokrenu širu akciju“.
Veruje da je oporavak radničkog i sindikalnog pokreta u Srbiji moguć, ali ga „u postojećem rasporedu snaga“ ne vidi.
Podseća da je svojevremeno predlagao da se organizuje pansindikalna konferencija predstavnika radničkih organizacija i delegata zaposlenih iz njihovih redova, nezavisno od toga da li su članovi sindikata.
Tako konsolidovan sindikat bi formirao političko jezgro koje bi ušlo u partijsko nadmetanje za mesta u skupštinama – od opštinskih do republičkih, kazao je Đokica Jovanović u intervjuu za portal Nezavisnost.