„U našem istraživanju na uzorku od 20 škola analizirali smo njihove sajtove da bismo videli da li postoje ikakva obaveštenja o postojanju ovih timova i da li postoje godišnji izveštaji o radu, koji su važni jer su oni i izveštaji o ostvarivanju programa zaštite od nasilja. Od 20 škola 17 nije imalo objavljen godišnji izveštaj o radu, a takođe većina škola iako ima obavezu da ministarstvu dostavlja ove izveštaje to ne čini, a ako i čini, nema podataka o efikasnosti preventivnih mera“, navodi u Danu uživo na TV N1 Ksenija Nikić.
Pojašnjava da „ako nemamo podatke o tome, ne znamo da li su mere delotvorne, da li je potrebna dodatna podrška“.
Profesor psihologije Žarko Trebješanin podseća na staru izreku da „kad nešto nećete da rešite, vi napravite komisije i timove“.
„Neću da kažem da ovo nije trebalo, ali činjenica je da ti timovi ne postoje u dosta škola, u čak 40 posto ako se ne varam, a i tamo gde postoje, imate da nije transparentan rad, ne znate ni ko je u komisiji, nemate izveštaj. Takođe, nemate aktivno uključene učenike, već samo na papiru. Timovi mogu nešto da učine, ali to je otprilike kao što mogu i neki nastavnici – na individualnom nivou, ali nama trebaju sistemska rešenja, a njih nema“, ocenjuje Trebješanin.
Dodaje da je nasilje problem čitavog društva i da se vlast posle majskih tragedija usmerila samo na to da ona nije kriva.
„Nije stvar u tome, ne treba ići samo na neku odbranu, da biste mogli zaista da rešavate neki problem morate jako dobro znati dijagnozu, a ona nije baš tako povoljna“, poručuje.
Ističe da „škola nije izolovano ostrvo, živimo u zemlji nasilja, gde se neguje kultura nasilja“.
„Ne treba zaboraviti koliko ima kriminala, ubistava po ulicama. Vi možete slučajno da se nađete u nekom kafiću, gde se nalazi neki kriminalac i da stradate“, upozorava.
Ksenija Nikić apeluje da se nadležni posvete izradi plana prevencije, citirajući jednog od učenika iz jednog od timova koji je za Građanske inicijative rekao da nikad nisu dobili nikakav papir u kojem se kaže šta će da radi tim za prevenciju nasilja.
„Predstavnici učenika bi trebalo da budu deo ovih timova, ali u praksi to nije tako, i kada se uključe više su pasivni učesnici, nemaju ulogu u donošenju odluka“, navodi Nikić.
Dodaje da je postojala nada posle Ribnikara da će država mnogo ozbiljnije shvatiti problem vršnjačkog nasilja i apelovala je na tužilaštvo da ispita sve motive nasilja.
Trebješanin, govoreći o korenima nasilja, kaže da se odmah spominje porodica, „naravno da i ona ima svoju odgovornost nesumnjivo, ali zaboravlja se da je porodica samo jedan od prenosnika socijalizacije, zaboravlja se da na adolescente mnogo više utiču vršnjaci i mediji, tu već slabi uticaj roditelja, šta su uradili do neke 12-13 godine svog deteta uradili su“.
Kaže da su često uzori dece likovi iz medija.
„Treba analizarati motive, ali i načine njihovog ponašanja i često vidite da je to preslikano iz nekih rijaliti programa, serija. Mladi žive u virtuelnom svetu, u svetu onoga što vide na internetu. Oni imaju neke svoje uzore, i to su uglavnom oni najgori, koje prikazuju televizije sa nacionalnom frekvencijom, poput Pinka i Hepija“, navodi Trebješanin.
Dodaje da su majski događaji osvestili ljude gde žive, da žive u svetu nasilja koje je nepodnošljivo, i onda su krenuli protesti.
„Da je vlast imala sluha, da nije bila samo u stavu samoodbrane, mogla je sa stručnjacima da napravi jedan dobar program. Sada je prilika da se društvo korenito menja“, ističe i dodaje da koreni nasilja nisu zapravo ni u porodici ni u medijima, „onaj ko vlada stvara tu atmosferu, ovde je naopak čitav sistem vrednosti, imamo promociju arogancije, osionosti, bahatosti“.
Ksenija Nikić je iznela preporuke Građanskih inicijativa, a to su da Ministarstvo prosvete pruži adekvatniju podršku školama da bi zaživeli ti timovi, da se učenici aktivno uključe u njihov rad, da se objavljuju statistički podaci o nasilju u svim školama na teritoriji Srbije, da na sajtu škola možemo da vidimo imena članova timova i njihove kontakt podatke, jer to uopšte nije transparentno i da se osigura da ti timovi budu mnogo transparentniji i odgovorniji i da se vidi da li škole uopšte imaju resurse za to.
„Naše istraživanje je pokazalo da uopšte nemaju“, poručila je ona.