Lep je i loš osećaj biti sa svima vama. Dobro jer želimo da budemo ovde. Kao Evropljani među Evropljanima. Loše jer ne možemo da budemo ovde kao Evropljani kod kuće, već samo kao gosti podeljene Evrope. Evropa koju ni tragedija globalne pandemije u nedavnoj prošlosti, ni pretnja tragičnim globalnim ratom u neposrednoj budućnosti nisu uspeli da ujedine pod istim krovom.
Zahvaljujući Emanuelu Makronu, imamo barem priliku da govorimo o moralno poželjnom, politički mudrom i strateški važnom cilju: ovoj novoj Evropskoj političkoj zajednici. Veoma se nadam da dok mi na Zapadnom Balkanu nastavljamo da crtamo svoje individualne puteve ka članstvu u EU i suočavamo se sa jednom Bugarskom ovde i jednom Bugarskom tamo, zajednički evropski krov, veći od napuklog plafona EU, može da se oblikuje da nas sve drži zajedno, zaštiti nas od oluja i omogući nam da gradimo budućnost kao jedna porodica koja živi na različitim spratovima istog doma.
Čuo sam da neki kažu da je ovaj predlog neozbiljan, to je još jedan francuski sir predstavljen kao predjelo da bismo preskočili pravi obrok. Čuo sam da je to možda čak i opasna ideja, jer takva politička zajednica može postati zamena za proširenje. Da Francuska nikada nije bila veoma entuzijastična u vezi sa proširenjem u sadašnju Uniju je javna tajna. Da Emanuel Makron mora da se bori između svoje evropske duše i odela svog predsednika u zemlji u kojoj je pronalaženje entuzijazma za proširenje Evrope kao pronalaženje vode u pustinji, to je takođe vrlo javna tajna. Ipak, njegova ideja da nas u potpunosti spoji u jednu novu Evropsku političku zajednicu čini se u ovom trenutku više obećavajućim receptom od praznog jela proširenja bez proširenja, koje nam se godinama servira.
Pogledajte šta je nekada bila Makedonija ili FYRM. Sedamnaest godina čekanja kao zemlja kandidat da otvori pristupne pregovore, pa čak ni promena samog imena nije napravila nikakvu razliku u vašoj igri. Pogledajte moju zemlju, Albaniju. Osam godina čekanja kao zemlja kandidat – menjajući sve iznutra i primajući samo čestitke za svoja dostignuća. Nemojte me pogrešno shvatiti, lepo je čestitati. Ali čestitanje jedni drugima nije ono o čemu se radi u zrelim državama.
Suočimo se sa tim, prijatelji: razlog zašto 17 i osam godina možda i dalje nisu dovoljne je nepošteni duh proširenja. Duh proširenja prešao je od zajedničke vizije cele zajednice do vozila za otmicu pojedinačnih država članica. Prešao je put od konstruktivnog projekta ujedinjenja država na osnovu zajedničkih vrednosti do ciničnog učvršćivanja pojedinačnih interesa država. Proces proširenja je nekada bio način da se neguje duh zajedničke Evrope. Uskoro će postati najkraći put koji vodi ka njegovom uništenju.
Kakva sramota za Evropu ova bugarska afera! Usred veoma vrućeg rata u dvorištu Evrope, jedna država NATO-a kidnapuje dve druge zemlje NATO-a pod nadzorom 26 zemalja EU koje mirno sede u zastrašujućoj nemoći!
A onda kažu da je Vladimir Putin veoma bolestan! Pa, Vladimir Putin je možda bolestan ili uopšte nije bolestan, ali dozvolite mi da vam kažem: ni ovo ne izgleda posebno zdravo. Ruski agresor na Ukrajinu dobija ekstra velikodušnu i neželjenu pomoć od jedne zemlje NATO-a koja destabilizuje drugu zemlju NATO-a, što dovodi do daljeg negodovanja i nezadovoljstva u susedstvu koje možda još uvek nije deo EU, ali i dalje ostaje deo Evrope gde Vladimir Putin danas vidi savršen slab lanac za dalje razbijanje evropskog poretka. Dozvolite mi da vam kažem: ovo je veoma daleko od onoga što je trenutno potrebno najranjivijem delu Evrope koji se zove Zapadni Balkan.
Šta zemlje poput Albanije i Severne Makedonije mogu da urade u ovom trenutku? One mogu da sede i čekaju Godoa ili mogu da doprinesu oživljavanju starog zamrlog duha Evrope u svom susedstvu. Taj proces pokušaja vaskrsenja nazivamo „Berlin“, a „Otvoreni Balkan“ je naziv vozila koje smo napravili da „Berlin“ bude pravi posao u zemlji. Pozivam vas danas sve da nedvosmisleno podržite „Otvoreni Balkan“ ako ne želite da se naš region ponovo raspadne pod vašim nadzorom, a ništa bolje od vrteške bugarskog cirkusa ne možete da isporučite. Otvoreni Balkan je najistinskija artikulacija našeg osećaja pripadnosti Evropi. To je najgrublje nastojanje da se stvori prostor mira, saradnje i četiri osnovne slobode EU, slobodnim kretanjem ljudi, robe, kapitala i usluga u regionu okruženom granicama EU i izloženom neprijateljima EU i nemilosrdnim konkurentima. Dozvolite mi da vam kažem da je „Otvoreni Balkan“ najkonstruktivniji novi angažman u duhu ujedinjene Evrope koji ćete sada naći bilo gde u EU.
Svi znamo, Evropa je u dubokoj krizi identiteta. Potrebne su joj sve ideje i sve inicijative koje možemo da priuštimo da obnovimo ne samo politički projekat koji je napušten, već i sam njegov kredibilitet u očima građana – kako učlanjenih tako i onih koji tome teže. „Otvoreni Balkan“ je jedan od takvih projekata. Vreme je da pustimo da procveta sto cvetova, kako bi rekao predsedavajući Mao. Naravno, neki ljudi bi objasnili da je Mao pustio cveće da procveta samo da bi mogao da ga pobere. Veoma se nadamo da nas neće zadesiti ista sudbina. Nadamo se baštama koje su sve zelenije i isprepletenije.
Zbog toga podržavamo ideju o novoj Evropskoj političkoj zajednici u kojoj se nadamo da ćemo igrati ulogu, kao što se nadamo da ćemo igrati ulogu u EU. Zapadnom Balkanu je potrebna EU koliko je EU potreban Zapadnom Balkanu. Radujemo se što ćemo biti punopravni članovi ovog sindikata u narednom veku. Radujemo se što će naši veliki nećaci imati pravo glasa u domu EU, pravo glasa za koje bih voleo da se neće koristiti kao oružje jedne zemlje za uzimanje suseda za taoce, za ponižavanje demokratski izabranih političara i da nećemo igrati u rukama naših neprijatelja. Ali do tada se nadamo da ćemo biti deo te nove Evropske političke zajednice, gde možemo redovno da sedimo ovde sa vama bez ikakvog prava glasa.
Takođe se nadam da će, dok je kidnapovanje Bugarske još u toku, bolna situacija sa taocima na Kosovu okončati i jedino stanovništvo u Evropi koje nema pravo da se slobodno kreće iz svojih domova dobiti zasluženu liberalizaciju viznog režima. Zamislite samo, mogli su se slobodno kretati kada su bili pod jugoslovenskim diktatorom i ne mogu više da se kreću pošto su njihovi evropski oslobodioci preuzeli kontrolu nad njihovom sudbinom.
I opet što se tiče dobrih suseda, rešavanja sukoba i trave koja ne bi trebalo da bude zelenija na drugoj strani (jer na Balkanu to može da bude povod za požar u susedstvu!) želim da ukratko pomenem i Srbiju. Svima su poznata vrlo specifična ograničenja Srbije u geopolitici i njen trenutni stav prema Rusiji. Svaki put kada je pozvana da glasa u UN Srbija je stala na stranu država EU. Za zemlju u kojoj je stopa odobravanja Vladimira Putina 80 odsto, mislim da niko ovde ne može da ospori njenu lojalnost lidera evropskom projektu, dok svi vide da evropski projekat nije ono što fascinira većinu javnog mnjenja Srbije. Dakle, nije mudro da se proteže do krajnjih granica u pogledu zahteva za sankcije. Izvodljivost – kao što svi znate iz sopstvene unutrašnje politike – je ključna i Srbija jednostavno nije u poziciji da isporuči onoliko brzo. Preterano rastezanje rizikuje da se osnaže na domaćem planu snage sa kojima bi, u najmanju ruku, EU bilo izuzetno teško razumno pregovarati i ne slagati se s poštovanjem, a šta bi se tek desilo sa procesom pod nazivom „Berlin“ ili sa vozilom za „Otvoreni Balkan“. U trenutnoj izuzetno krhkoj situaciji moramo zaštititi ono što imamo bez zaoštravanja sukoba. Srbija je važan deo mozaika Evropske političke zajednice i veoma ključni element za mir i bezbednost u regionu. Neka tako ostane, molim vas. Imate dovoljno udaraca da se s njima nosite, nemojte pomoći da novi eksplodira!
U vašim zemljama malo ljudi još veruje u EU. U Albaniji svi to rade, a na Zapadnom Balkanu mnogi i dalje rade. Vreme otkucava, svet postaje sve opasnije mesto, ali još uvek postoji deo Evrope gde ljudi veruju u projekat. Ne dozvolite da ta vera propadne i ne dozvolite da EU postane poput kongregacije sveštenika koji raspravljaju o polu anđela dok su se zidovi Konstantinopolja rušili.
Hvala vam.