Vesti

1

Intervju Goran Čabradi, Zelena stranka: Seča Srbije

Autor: IG

Izvor: Novi magazin

Intervju Goran Čabradi, Zelena stranka: Seča Srbije

Izvor: Foto: arhiva Zelene stranke

Razgovarala: Jelena Aleksić

 

Spasavaj Kalemegdan, poljanče, Košutnjak, parkić na Banovom brdu, park u Velikoj koloniji, kej na Novom Beogradu… Kad kažemo spasavaj, mislimo na građane koji po ko zna koji put ovih dana vode bitku da sačuvaju pluća glavnog grada – Košutnjak. Tačnije, hektare šuma ovog parka, još jednog u nizu koji se našao na meti gradskih vlasti najpoznatijih po krilatici “gde god vidiš zgodno drvo, a ti ga poseci”. Razume se, seče se isključivo iz ekonomskih razloga, ali je pitanje čijih jer da ikakve koristi mogu imati sami građani, oni ne bi već osam godina svojim telima branili zelene površine u Beogradu. I to je samo manji deo problema ili ekoterorizma, kako se nedavno izrazio jedan aktivista govoreći o crnoj prašini koja pada po Smederevu. U Zrenjaninu se ljudi guše od smrada iz lokalne kafilerije, a zapali li se ponovo deponija u Vinči, ništa bolje neće biti ni Beograđanima. Svi zajedno sačekujemo još jednu zimu, što znači da ćemo se svi zajedno trovati udišući najzagađeniji vazduh na svetu. Pitanje je ko treba da rešava ove probleme? Građani, čuvajući lopatama reke Srbije i braneći parkove palicama, ili političari koji će se baviti isključivo ekologijom?

Jedan od takvih je Goran Čabradi, koji će nam odgovoriti i na ovo pitanje, prethodno dajući komentar na aktuelna dešavanja oko Košutnjaka. Zelena stranka, čiji je lider, još jednom je podnela zahtev da se “pluća Beograda” iliti Košutnjak stave pod najveći stepen zaštite i jednom za svagda zaštite od uništenja.

Delite li uverenje Beograđana da je jedini urbanističko-arhitektonski domet prestoničkih vlasti seča drveća zarad izgradnje stambeno-poslovnog prostora?

Tako se pokazalo, nažalost, ali ne bih rekao da je to njihov patent. To je decenijski odnos društva prema prirodi, a aktuelna vlast je samo vrh ledenog brega. Treba li da vas podsećam da ovo nije prvi atak na Košutnjak? Prošle godine ste imali noćnu seču, pa onda seču radi izgradnje sportske dvorane, a o svemu se saznalo kada su građani pozvali policiju našavši posečena stabla. Mi smo tada organizovali proteste i naterali investitora da za svako posečeno stablo posadi pet novih. Međutim, to nije rešenje. Ne možete trčati od protesta do protesta već treba napraviti sistem da nijedan Vesić, ni ovaj sada ni neki budući, ne pomisli da seče Košutnjak.

Kako se do toga dolazi? Nije li to odgovornost pre svega građana, koji na izborima treba da se založe za stranke zelenih kako im se ovako nešto ne bi događalo?

Nisam siguran da ste u pravu što se tiče odgovornosti građana. Oni će se založiti kad prepoznaju da im je to interes i kada nas percipiraju kao važan politički faktor koji će im doneti neku korist. Mi smo sada politički kao Zelena stranka tek prohodali i uprkos opstrukcijama drugih političkih partija, uprkos njihovim lažnim privescima zelenih opcija koje su tu da pre svega zbune birače, mi opstajemo i jačamo. U Srbiji se takvi ekocidi neće događati kada bude postojala jasna volja građana da se to ne dogodi. To danas nije slučaj, ali se i to polako menja. Nikada ranije niste imali toliko lokalnih pokreta sa zelenim predznakom.

Zašto? Zato što nam je sve gore ili jednostavno raste ekološka svest?

Postoji danas još mnogo organizacija i pojedinaca koji skreću pažnju na ove probleme. Postoji, naravno, i jedan deo njih koji to radi pre svega iz ličnih interesa, ali i to će se na kraju prepoznati. Mislim da nama kao društvu trebaju trajna, sistemska rešenja, a ne jeftini performansi sa zapaljivim govorima protiv vlasti. Mislim da takvi ne razumeju brojne ekološke probleme u Srbiji od zagađenog vazduha, hiljade divljih deponija, otpadnih voda i prljavih tehnologija preko energetske politike iz 19. veka koju vodi naša zemlja i koja će dugoročno ostaviti negativne posledice na zdravlje građana. Te stvari su krucijalne da se reše, a ne vađenje jedne cevi iz tamo neke rečice.

Vratimo se na Košutnjak. Aktivno učestvujete u odbrani. Šta se tamo zaista događa?

Postoji plan detaljne regulacije kojim je predviđena izgradnja i seča 86 hektara zemljišta i šuma, a sve pod velom razvoja. To su budalaštine jer svi znamo koliko je Koštunjak atraktivan i svako bi voleo tamo da živi. Neko je izračunao da bi tu mogao dobro da zaradi, upakovali su to kroz afirmaciju filmske industrije, a u planovima se vide samo komercijalni i stambeni sadržaji! Društvo to mora da spreči.

Inicijativom koju ste predložili?

Jedino sistemsko rešenje je da Košutnjak bude stavljen pod najviši stepen zaštite prve kategorije jer to znači da ništa ne sme da poseče ni ovaj ni neki drugi Vesić. Mi smo za nekoliko dana prikupili više od 5.000 potpisa i predali ih Zavodu za zaštitu prirode Srbije, što smo uradili i prošle godine, kad nismo uspeli. Dobili smo besmislen odgovor iz kojeg se vidi da Zavod koji treba da čuva prirodu, čuva političku volju moćnika i investitora. Uostalom, dovoljno je da vam kažem da u Zavodu rade pametni ljudi, lekari i inženjeri, ali je direktor završio fakultet Megatrend. Kad imamo takve kadrove, imaćemo i ovakve rezultate u očuvanju prirode.

Šta sada očekujete? Mislite li da će vaš zahtev biti odobren ili ćete proći kao lani?

Nažalost, mislim da nećemo proći, ali ako umesto 5.000 sakupimo 50.000 potpisa, neke reakcije mora biti. Suština je da se mora stalno podizati svest građana i da se ne sme stati. Osvešćeni građani će tada promeniti i političare i njihove odluke.

Aktivni ste bili i u Smederevu, koje je nedavno osvanulo prekriveno crnom prašinom.

Uvek podržavamo lokalne pokrete koji pokreću inicijative u svojim sredinama, a čiji je cilj zaštita prirode i ljudi. U Smederevu postoji jaka lokalna organizacija koja vodi tu priču oko zagađenja i mi smo tu da im pomognemo ako im treba pomoć. I u drugim sredinama u Srbiji je slično, a pitanje je isto i svodi se na to koga mi čuvamo – ekonomski interes nauštrb života i zdravlja ljudi? Pa za koju deceniju ćemo shvatiti da je to čak i ekonomski neisplativije lečiti uništenu prirodu, a o ljudima da i ne govorimo. Umesto da nateraju investitora da poštuje ekološke standarde, oni truju te ljude u Smederevu. Ja sam išao tamo, na prvi protest koji su organizovali pre oko dve godine i mogu vam reći da se ni izbliza iz Beograda ne vidi kako se tamo živi. Lično sam se zalagao da se Ministarstvo izdvoji i bude posvećeno samo ekologiji i, nažalost, ništa nismo dobili. Ministarstvo ništa nije radilo i to je veliki poraz za nas ekologe. Ono sa čim se često susrećemo jeste da neke lokalne organizacije neće politiku niti političare, pa čak ni nas zelene. Ja to ne razumem. Pa ko će da reši problem? Ovi koji su ga napravili? Razumem gadljivost ljudi prema političarima, ali sam shvatio da na kraju, u Srbiji, samo politikom možeš nešto konkretno i trajno uraditi.

Ovih dana je ponovo aktuelan i problem smrada u Zrenjaninu.

Kafilerije moraju i treba da postoje jer bi u suprotnom sav taj otpad završio u rekama ili šumama. Međutim, postoje standardi koje fabrike moraju da poštuju, ali njih, nažalost, u Srbiji nema. I ako ih ima – ne poštuju se. Nije poenta da građani idu od grada do grada i gase požar već da se napravi sistem koji to neće dozvoljavati. U Hrvatskoj je Ministarstvo zaštite životne sredine krovno – ono daje odobrenje ostalim ministarstvima za bilo koji projekat, a kod nas je ono skrajnuto.

To se mora menjati. Mi se hvalimo proširenjem kopova dok smo prvi po umiranju od zagađenog vazduha u svetu. Ljudi koji žive u okolini Kolubare otrovani su, ne postoji nikakva regulacija zelenog pojasa oko kopova i ja sam predlagao zakon kojim bi se ta stvar regulisala, ali nažalost bio sam manjina u Skupštini.

Vi ste ekspert u oblasti reciklaže i odlaganja otpada. Šta se događa sa spalionicom u Vinči? To je još jedan kontroverzni projekat beogradskih vlasti.

Odmah ću vam reći – firma koja je izabrana za partnera je kompanija svetskog glasa i tu nema ništa sporno, ali to ne znači da je to najbolje rešenje za građane. Problem je što je grad Beograd, koji ima nejneuređenije smetlište u Evropi, sa nulte tačke kada je u pitanju upravljanje otpadom krenuo na najskuplju tehnologiju. U prevodu, od pet do deset puta je spalionica skuplja nego da se napravila sanitarna deponija i postrojenja za preradu otpada, gde bi se iskoristilo bar 50 odsto smeća. Spaljivanje i proizvodnja energije je skupo i to može da priušti Beč, ali čak i tamo gledaju da najpre iskoriste sve što je moguće. Bojim se da je u želji da se Beograd predstavi “evropskim”, izabrano skupo i neracionalno rešenje koje će Beograđani decenijama plaćati.

Matematički, to izgleda kako?

U Srbiji sada mi radimo tako što otpad ubacimo u kontejner i ubacimo u neku rupu koju zovemo deponija, što košta od dva do tri evra po jednoj toni tretiranog otpada. Izgradnja regionalnih sanitarnih savremenih deponija koštala bi građane od 20 do 30 evra po toni, a izgradnja reciklažnih centara od 60 do 70 evra po toni godišnje. Planirano spaljivanje koštaće građane Beograda od 300 evra, pa naviše po toni i jasno je koja je razlika. Beograd godišnje generiše oko 800.000 do milion tona otpada, pa je lako izračunati ukupan trošak. Sa druge strane, iz te mase otpada moguće je pametnim sistemom primarne separacije i većim angažovanjem izvući profit iz sirovina od skoro 40-50 miliona evra godišnje, koje se sada bacaju na Vinču, a sutra će se spaljivati u postrojenju.

Šta je rešenje, ne samo za Vinču već i za preostale deponije širom Srbije?

Mislio sam da će ovo ministarstvo da uredi sva smetlišta u Srbiji i da napravi bar 20 reciklažnih centara. To se moglo uraditi za dve godine da su sedeli eksperti u ministarstvu, a ne partijski nameštenici. Država koja zvanično subvencioniše reciklažu konstantno ljudima iz reciklažne industrije duguje milijarde, a poznato je da reciklaža nije isplativa i da mora biti dotirana. Pa ipak, i ono što imamo, sistem koji je jedva nekako napravljen, država, tj. Ministarstvo svojim nečinjenjem uništava.

Svojevremeno ste predložili čak 54 mere protiv zagađenja vazduha?

Da, to smo predali premijerki, ali nikada nismo dobili nikakav odgovor sem što smo kasnije čuli Vesića da ponavlja neke od njih i predstavlja ih kao svoja rešenja za Beograd. I to nam je drago, naravno, ali nije dovoljno. Bojim se da su to uradili samo u marketinške svrhe, a da trajnog dugoročnog rešenja neće biti.

Vaši čitaoci ih sve mogu naći na sajtu Zelene stranke, a suština je u stimulisanju zelenih tehnologija, sa jedne strane, kao i u destimulisanju i oštroj kaznenoj politici prema zagađivačima. Takođe, predložili smo povećanje zelenila u svakom gradu na minimum 30 odsto u narednih pet godina i veoma konkretne mere kako da se to reši, subvencije za sve vrste zelenih prevoza i oslobađanje putarina, parkinga i slično. Poseban problem jeste što nam se serviraju podaci o zagađenosti, a niko se ne pita odakle ti podaci i da li je dovoljan broj mernih stanica. Danas u Srbiji na čitavoj teritoriji imate samo 40 mernih stanica koje mere aero-zagađenje, od čega su 20-ak njih u Beogradu i Novom Sadu. Većina gradova i opština nema merne stanice i jedna od predloženih mera jeste da je obaveza svakog grada da na svakih 30.000 stanovnika postavi mernu stanicu za merenje aero-zagađenja. Danas imate situaciju ili da nemate podatke ili da vam ih saopštava zagađivač, koji navodno sam meri zagađenost. To je apsurd.

Iako se sve pomenuto tiče i života i zdravlja svih nas, niste uspeli u koaliciji da sakupite tri odsto za ulazak u parlament, dok zemlje Evrope decenijama unazad uzimaju kao vrlo relevantnu snagu upravo stranke zelenih.

Smatram da politika u Srbiji okuplja ono najgore u društvu, a ipak sam se odlučio na to jer sam shvatio da kroz civilni sektor ništa ne može da se uradi. U prošli saziv parlamenta ušli smo samostalno, kao manjinska stranka, iz praktičnih razloga i jer je danas jedino tako moguće baviti se politikom, a ne biti deo “velikih” stranaka. Političkim elitama ne odgovara da se normalni ljudi uključe u politiku i zato su napravljeni tako visoki, nemogući uslovi za registraciju političke stranke. Pa pogledajte samo političku scenu, maltene imate iste likove poslednjih 30 godina.

U prošlom sazivu bili ste dosledna opozicija ovoj vlasti. Zašto se niste pridružili kolegama u bojkotu?

Mi smo na izbore izašli jer smatramo da je to jedini legitiman način da se menja društvo. Svestan sam bio neregularnih izbornih uslova, ogromne nejednakosti u predstavljanju politika i ogromne moći koju vladajuća stranka poseduje, ali sam i dalje smatrao da je to šansa da se veći broj građana upozna s našim idejama. A odgovor na pitanje kada će građani prepoznati zelene ideje je – kad prestanu da se bave egzistencijalnim temama. Kad Vučić kaže dajem 100 evra sada, i kada mi apelujemo da će neka akcija sada imati negativne posledice za deset godina, šta mislite, na šta će građani da se upecaju? Uostalom, tu je i naša odgovornost kao stranke, jesmo li se dobro predstavili, s tim što je činjenica da mi imamo politički sistem koji je podređen najvećoj stranci. Njima su na raspolaganju svi resursi, a naročito kada treba minimizirati sve ostale.

Konačno, da li je cenzus od tri odsto preveliki zalogaj za ovu ili bilo koju drugu stranku koja se bavi ekologijom?

Ne. Siguran sam da samostalno možemo i mnogo više. U ovom momentu niko u Srbiji nije u stanju da kontroliše vladajuću stranku. Na ovim izborima većina lista simulirala je regularan izborni proces. Izborni zakoni su menjani dve nedelje pre raspisivanja izbora i niko se nije ni osvrnuo. Bez obzira na sve to, ja znam da zelena ideja raste i da mi kao stranka jačamo. Sada smo po organizaciji trenutno peta stranka u Srbiji jer je jednostavno zelena politika potrebna Srbiji da ne bi više bilo ni Košutnjaka, ni Kolubara, ni kafilerija.

Komentari (1)

POŠALJI KOMENTAR

Ds

U Kikindi pre 10 godina posečena šuma na ulazu...Sada se seče u Bačkoj Palanci kod Cvrcine bare i na bageru...