U trenutku dok film „Odiseja“ Kristofera Nolana „žari i pali“ po bioskopskim salama sveta, pa i onih u Srbiji, profesor sistematske teologije na Katoličko-tehnološkom fakultetu Univerziteta u Beču pokušava da odgovori na nekoliko pitanja vezanih za istoimeni Homerov ep, odnosno, najpoznatiju epizodu iz njega. Pesma sirena i moć vere, ili šta povezuje raspetog Hrista sa Odisejem? Vezan za brodski jarbol, Odisej se odupire iskušenjima greha. Ili čuje glasove mudrosti koja nije namenjena smrtnicima? Za čitaoce „Novog magazina“ tekst je priredio i preveo Zoran Andrić.
Jedna od najpoznatijih priča zapadne kulture svakako je scena u kojoj Odisej prolazi pored zavodljivog peva sirena samo zahvaljujući tome što dopušta da ga vežu za jarbol broda, dok svojim saputnicima zapuši uši voskom. Ta scena iz 12. pevanja „Odiseje“ zaokupljala je pažnju Homerovih tumača još u antičko doba. Jedni su u sirenama videli opasna iskušenja, dok su ih drugi tumačili kao simbole mudrosti.
Na tu tradiciju nadovezali su se i crkveni oci, koji su život tumačili kroz sliku plovidbe. More su poistovećivali sa svetom, brod sa Crkvom, a jarbol sa krstom. Plovidba je važila za lepu, ali i životno opasnu avanturu: talasi i oluje nisu se mogli predvideti, a stene i hridi morale su se zaobilaziti. A da li će čovek, u slučaju brodoloma, uspeti da se dokopa spasonosne daske – ko je to mogao znati?
Već Justin Mučenik u 2. veku preuzima ovu simboliku plovidbe i povezuje je sa hrišćanskim putem: „More se ne može preploviti ako na brodu nije neoštećen trofej krsta – jarbol“. Ovde vidimo kako hrišćani upoznati sa grčkom kulturom iznova tumače motiv Odiseja u svetlosti vere.
SVETOVNA NASLADA ILI MUDROST
Antički junak koji unapred preduzima mere kako bi mogao da se vrati kući postaje uzor hrišćanske životne mudrosti. Međutim, kružna struktura „Odiseje“ biva prekinuta i premeštena u eshatološku ravan. Za razliku od Odiseja-povratnika, koji čezne za Itakom, svojom zemaljskom domovinom, hrišćansko putovanje usmereno je ka nebeskoj luci. Nije reč o tome da se čovek veže za dobra ovoga života, već da se priveže uz Hrista, vođu koji vodi u život.
Uz motiv samovezivanja, u središte pažnje sada dolaze sirene. Crkveni oci nastavljaju oba pravca predhrišćanske alegorijske egzegeze Homera. Jedni sirene tumače kao prefinjene oblike svetovne požude, dok su za druge one simbol mudrosti. Naročito je zanimljivo stanovište Кlimenta Aleksandrijskog, koji se u svojoj teologiji „Logosa“ zalaže za sintezu vere i razuma.
On želi da u hrišćansku misao uključi rasuta semena „Logosa“ prisutna u atinskoj filosofiji. Iako upozorava na zavodljivost sirena, on ipak nudi pozitivno novo tumačenje kad svojim hrišćanima preporučuje da se prema misaonim ponudama Atine odnose sa mudrim rasuđivanjem. Pri tome se jasno ograđuje od tumačenja koja hvale ponašanje Odisejevih saputnika. Zapušavanje ušiju voskom Кliment izjednačava sa nespremnošću za učenje i polemiše protiv zatvorenosti mnogih svojih hrišćana. Ipak, ni kod sirena, koje čoveka mame da izađe iz neznanja, ne treba se predugo zadržavati ako se želi stići kući – do „istinske filozofije Logosa“.
U PROSTODUŠNOSTI SRCA
Ovaj dijaloški, ali ni u kom slučaju nekritički stav Кlimenta izdvaja se od ranohrišćanskih glasova koji su upozoravali na grčku kulturu. Čuvena je opomena Tertulijana: „Šta Atina ima sa Jerusalimom, šta Akademija sa Crkvom, šta jeretici sa hrišćanima? Naše učenje potiče iz Solomonovog trema, koji je sam učio da Gospoda treba tražiti u prostodušnosti srca“.
Takvi odbrambeni stavovi doveli su do novih preoblikovanja motiva sirena. One se sada povezuju sa jeresima i gnostičkim spekulacijama koje odstupaju od istinske vere. Istaknuti svedok takvog tumačenja jeste Ipolit Rimski. On „slabim“ hrišćanima preporučuje da, poput Odisejevih saputnika, zapuše uši kako bi bezbedno prošli pored jeresi. „Jaki“, međutim, mogu – vezani za Hristov jarbol i stojeći „uspravno“ (grč. orthos) – bez teškoća da savladaju opasnosti lažnih učenja. Briga da se sačuva prava vera, pravoslavlje, kod Ipolita tako vodi ka odbacivanju nasleđa Atine.
Кod Amvrosija Milanskog, nešto više od jednog veka kasnije, ponovo dolazi do pomeranja naglaska: on sirene pre svega tumači kao simbole svetovne požude. Njime ne upravljaju toliko skepsa prema filozofiji ili odbrana od jeresi, koliko budnost pred blistavim iskušenjima ovozemaljskog života.
Pored ovog moralizatorskog tumačenja, u jednoj Amvrosijevoj besedi nalazi se i zadivljujući izlet u Homerov svet. On najpre hvali lepotu sirena, da bi je potom hrišćanski nadvisio: može pesma sirena da bude očaravajuća, ali lepota vere očarava još više!
OTVORITE UŠI
Ova logika nadmašivanja određuje njegovo estetsko tumačenje. A onda se Amvrosije ponovo vraća u poznate vode kada kaže: „Ne treba zatvoriti, već otvoriti uši da bismo čuli Hristov glas; jer onaj ko ga čuje ne treba da se boji brodoloma. Ne mora, poput Odiseja, telesnim užadima da bude vezan za jarbol, već duhovnim vezama prikovan za drvo krsta, da ne bi lađicu svoga života usmerio u opasnost požude“.
I Maksim Torinjski, koji mitu o sirenama posvećuje posebnu besedu, koristi istu misaonu figuru nadmašivanja, ali je primenjuje na odnos poezije i istine. Ako je već u priči Odisej, vezivanjem za jarbol, uspeo da savlada opasnosti, koliko je tek više učinjeno u stvarnosti kad je Hristos, na jarbolu krsta, čitav ljudski rod izbavio od opasnosti smrti.
MIT O SIRENAMA – POEZIJA, HRISTOV KRST – STVARNOST
Maksimu nije toliko stalo do moralne pouke koliko do naglašavanja hristološkog temelja koji prethodi svakom naporu hrišćana: „Zato što je Hristos Gospod bio prikovan za krst, mi prevazilazimo zavodljive opasnosti sveta kao da su nam uši zatvorene; ne dopuštamo da nas pogubno slušanje sveta zarobi, niti da nas od boljeg načina života odvuče ka hridi požude. Jarbol krsta ne vodi samo samog vezanog čoveka u domovinu, već i njegove saputnike štiti u senci svoje snage“.
Dok većina crkvenih otaca preporučuje Odiseja vezanog za jarbol kao sliku hrišćanske životne mudrosti, kod Maksima u središte stupa sam Hristos. Prvenstvo pripada Raspetome, za koga hrišćanin treba slobodno da se veže. Dovoljno je da ostane „u senci njegove snage“. „Odisej je najpre Hristos, pre nego što hrišćanin može postati Odisej“, zapisao je Кristijan Virc u svojoj studiji „Raspeti Odisej“.
Iz ovog mnogoglasnog hora tumačenja može se izdvojiti jedna osnovna teološka poruka: hrišćanin koji želi da bez brodoloma pređe more sveta i stigne u luku spasenja mora slobodno da se veže za spasonosni Hristov krst. Tada je zaštićen od čulnih iskušenja i duhovnih opasnosti koje se mogu naći kako u filozofskim školama tako i u različitim jeresima. Za takav odnos prema svetu – otvoren, ali oprezan – pomorac Odisej predstavlja uzor. On je dobrovoljno dopustio da mu „ruke i noge“ budu vezane kako bi izbegao opasnost sirena.
Istovremeno, kako pokazuju Кliment Aleksandrijski i Amvrosije Milanski, sirene, pored čulnih i intelektualnih iskušenja, simbolizuju i mudrost antičke kulture. Štaviše, estetsko bogatstvo te kulture može poslužiti kao obrazac za dočaravanje još veće lepote vere. Simbol sirena, dakle, nikako se ne može svesti na jedno jedino značenje. Pored privlačnosti sveta, on predstavlja i bogato nasleđe grčke kulture.
OBALA SE NE VIDI: Кod francuskog pisca Pola Кlodela, koji je dobro poznavao crkvene oce, mnogo kasnije nalazimo odjek motiva jarbola, iako se o sirenama više ne govori. Na početku njegovog komada „Svilena cipela“ jedan jezuitski misionar – vezan za dasku – luta potpuno sam okeanom. Pirati, koji su mu potopili brod, vezali su ga za drvo i prepustili njegovoj sudbini.
Umesto da očajnički ustane protiv svog Tvorca, sveštenik mrmlja: „Gospode, zahvaljujem ti što si me tako vezao. Ponekad su mi tvoje zapovesti bile teške… Ali danas više ne mogu biti čvršće vezan za tebe. Mogao bih da prođem kroz svaki svoj ud, jedan za drugim, ali nijedan se ne može ni za najmanji delić udaljiti od tebe. I tako sam zaista prikovan za krst. Ali krst za koji visim više ni za šta nije pričvršćen. On pluta morem“.
Čini se kao da od teologije broda crkvenih otaca više ništa nije ostalo. Čovek – olupina istorije koju nose talasi, koja tone u okeanu ništavila. Brodolom – šifra nihilizma, i ništa više!
Ipak, kod Кlodela je ostala vezanost za gredu, koja je već u „Odiseji“, a pogotovo kod crkvenih otaca, označavala spasenje. Daska izbavlja brodolomnika iz čeljusti smrti koja se pod njim otvara. Ona je znak spasenja jer čoveka povezuje sa Onim koji je pobedio smrt – i živi. To je, u najmanju ruku, vaskršnja poruka koja kod Кlodela prosijava između redova.
FILMSKA ODISEJA „ODISEJE“
Potsetimo na kraju – adaptacija Homerovog epskog speva „Odiseja“ u režiji Kristofera Nolana donosi borbe sa čudovištima, čarobnicu i desetine upornih prosaca… sa grandioznim scenama kako su najavljivali filmski kritičari, a publika to jednostavno porihvatila. Od „Odiseje“ se, vrlo jasno očekivalo da bude epski spektakl, s obzirom da je potpisuje reditelj Kristofer Nolan, da je na nju utrošeno 250 miliona američkih dolara, da traje gotovo tri sata (172 minuta) i da je snimana IMAX kamerama. Stigla je, međutim, prilično skromna, gotovo kamerna drama, kako ocenjuju objektivni posmatrači, što, po njima, tom filmu daje „šarm umetničkog dela“.
Zasnovan na antičkom grčkom epu Nolanov film prati priču o Odiseju (Met Dejmon), koji nakon pada Troje provodi deset godina pokušavajući da se vrati kući svojoj supruzi Penelopi (En Hatavej) i sinu Telemahu (Tom Holand). U glumačkoj postavi su i Robert Patinson (Antinoj – glavni Penelopin prosac), kao i Zendaja (boginja Atina) i Šarliz Teron (Kalipsa). „Odiseja“ je premijerno prikazana u Londonu 6. jula 2026, a u ostale svetske bioskope je ušla 17. jula.
Pre Nolanovog filma, Odisejem su se bavili Umberto Pazolini (film „Povratak“ iz 2024, koprodukcija Italije, Grčke i V. Britanije, sa Rejfom Fajnsom i Žilijet Binoš u ulogama Odiseja i Penelope), Andrej Končalovski (američka mini-serija iz 1997, u kojoj Odiseja glumi Arman Asante), Franko Rosi (mini-serija iz 1968, poznata i kao „Avanture Odiseja“, koprodukcija Italije, Francuske, Zapadne Nemačke i SFR Jugoslavije – Odisej je Bekim Fehmiu, a Penelopu Irena Papas), Mario Karmerini (italijanski film „Odisej“ iz 1954, sa Kirkom Daglasom u naslovnoj ulozi)… Prva filmska adaptacija „Odiseje“ snimljena je 1911. godine. Bilo je to italijansko nemo ostvarenje koje su režirali Frančesko Bertolini, Adolfo Padovan i Đuzepe de Liguoro. Homerova „Odiseja“ inspirisala je nekoliko „pomerenih u vremenu i prostoru“ filmova zasnovanih na tom delu, od kojih je najpoznatija komedija braće Koen (Džoel i Itan) – „O, brate gde si?“, smeštena u ruralni Misisipi 1937, sa Džordžom Klunijem, Džonom Torturom i Holi Hanter u glavnim ulogama.