U zemlji koju je dugo nosila iluzija neuništivog rasta i sistema otpornog na krize, Rusija se danas suočava s ekonomijom koja posrće pod teretom sopstvenih izbora. Vojna potrošnja, nekada pokretač prividne stabilnosti, porasla je za 90 odsto od 2021. godine, dostigavši približno 140 milijardi dolara u 2024, što predstavlja više od sedam odsto BDP-a.
Privredni rast, koji je još 2024. iznosio 4,3 odsto, pao je na svega jedan odsto u 2025. godini, dok je inflacija ostala na visokom nivou od 8,1 odsto, a budžetski deficit dostigao 46 milijardi dolara (1,7 odsto BDP-a) u prvoj polovini 2025, što je gotovo 300 odsto više nego u istom periodu 2024.
Ekonomski model zasnovan na naoružavanju, koji je dugo prikrivao strukturne slabosti, sada razotkriva svoje pukotine. Ono što je nekada delovalo kao gotovo prirodna strategija — masovno finansiranje vojnog aparata radi podsticanja ekonomije — sve više liči na rizičnu opkladu. „Vojni kejnzijanizam“, nekada teorija, a potom i otvoreno prihvaćena praksa, pretvara se u zamku. Prihodi od nafte i gasa, nekada smatrani neiscrpnim, pali su za 24% u 2025. godini, dostigavši najniži nivo od 2020, usljed kombinovanog dejstva sankcija, tržišnih oscilacija i globalne energetske tranzicije.
PAD ENERGETSKIH RESURSA
Izvoz sirove nafte i rafinisanih naftnih derivata opao je na 6,9 miliona barela dnevno u novembru 2025, što predstavlja rekordno nizak nivo od invazije na Ukrajinu.
Državna blagajna, stegnuta između finansiranja rata i očuvanja životnog standarda, vidi kako joj se manevarski prostor postepeno sužava.
Ekonomski rat ima svoju cenu, a ta cena se danas plaća svakodnevno. Domaćinstva su pogođena rastom cena, pri čemu je inflacija u martu 2025. dostigla 10,19 odsto za najsiromašnije slojeve stanovništva; domaća potrošnja slabi, a privreda, lišena snažne unutrašnje dinamike, ostavlja utisak zastoja.
DOKLE RUSIJA MOŽE?
Deficit, koji se nekada tolerisao uz određenu fleksibilnost, postaje opipljiva pretnja. Nameće se hitno pitanje: dokle Rusija može održavati ratni napor a da ne potkopa same temelje svoje stabilnosti?
Rasprava sada prevazilazi isključivo ekonomski okvir. Održavanjem veštačkog rasta kroz javnu potrošnju, Rusija se izlaže fundamentalnoj kontradikciji: ako rat pokreće ekonomiju, ekonomija ne može beskonačno finansirati rat. Već krhka ravnoteža počinje da se raspada.
Rast, nekada podstaknut državnom potražnjom, danas zavisi od spoljašnjih faktora i sve neprijateljskijeg međunarodnog okruženja. Valuta slabi; rublja je pala sa 60 rubalja za dolar u septembru 2022. na više od 80 rubalja za dolar u julu 2025; inflatorni pritisci traju, a budžet postaje sve ranjiviji.
Sistem, održavan svojevrsnim nacionalnim fatalizmom, pokazuje jasne znake iscrpljenosti.
Iza brojki, doveden je u pitanje čitav jedan model. Rusija se opredelila za put na kojem je država zamenila tržišne mehanizme, nadoknađujući izostanak strukturnih reformi masovnom javnom potrošnjom.
Ova strategija omogućila je očuvanje zaposlenosti, održavanje industrijske aktivnosti i očuvanje slike moći. Međutim, dugoročno gledano, ona predstavlja ćorsokak, jer počiva na trostrukoj zavisnosti: od ugljovodonika, od državne potražnje i od raspoloživih finansijskih resursa, koji su sada u opadanju.
Sadašnji trenutak mogao bi označiti prekretnicu. Pitanje više nije samo ekonomsko, već i političko i simboličko: može li Rusija nastaviti da finansira dugotrajan ratni napor bez dubinske reforme svoje ekonomije?
Ili smo svedoci iscrpljivanja modela koji je dugo predstavljao temelj legitimiteta vlasti?
U tom kontekstu, vojna „kenezijanska“ ekonomija deluje kao strategija preživljavanja na izmaku snage. Rusija se nalazi na raskršću: nastaviti politiku neograničene potrošnje ili preusmeriti ekonomiju ka održivijim osnovama, uz rizik smanjenja vojnog uticaja.
Posledice tog izbora daleko prevazilaze ruske granice. U Ukrajini bi usporavanje ruske ekonomije moglo oslabiti njen vojni arsenal, dovodeći u pitanje sposobnost da dugoročno održava sukob.
Oprema, municija, infrastruktura i plate vojnika zahtevaju industrijsku i finansijsku moć koju Rusija više ne može garantovati bez ozbiljnih neravnoteža.
Smanjenje budžetskih sredstava moglo bi se, stoga, odraziti kroz usporavanje operacija, pad vojne proizvodnje ili pojačan pritisak ka pregovorima.
Suočena s ovom dilemom, Rusija bi mogla izabrati i eskalaciju: intenziviranje vojnog napora kako bi nadoknadila ekonomske teškoće, uz rizik dodatnog pogoršanja inflacije i daljeg narušavanja životnog standarda.
Ova opasna spirala, u kojoj ekonomija hrani rat, a rat guši ekonomiju, preti da izmakne kontroli.
Rusko stanovništvo tada bi se našlo u središtu okrutne dileme.
Rat, predstavljen kao istorijska nužnost, mogao bi postati nepodnošljiv teret ako plate stagniraju, cene eksplodiraju, a ekonomske perspektive potamne.
Politička stabilnost Moskve, međutim, u velikoj meri počiva na sposobnosti da se očuva prihvatljiv životni standard.
Ako se „vojna kenezijanska“ ekonomija uruši, podrška javnosti ratu mogla bi oslabiti, a pitanje legitimiteta vlasti ponovo bi izbilo u prvi plan.
Osim Ukrajine, i Balkan bi mogao osetiti posledice ove krize.
Rusija, koja je znatno investirala u region preko Srbije, mogla bi videti kako njen uticaj slabi usled smanjenja finansijskih kapaciteta.
Beograd, zavisan od ruske podrške u oblasti energetike i infrastrukture, mogao bi biti primoran da se, iz ekonomske nužde, približi Evropskoj uniji.
Takav zaokret preoblikovao bi balkansku geopolitiku, slabeći ruski uticaj i jačajući evropski pritisak.
Za Balkan bi oslabljena rublja, snažan dolar ili pojačane geopolitičke tenzije značili dodatnu ekonomsku nestabilnost.
Lokalne ekonomije, često krhke i zavisne od stranih investicija, mogle bi trpeti zbog smanjenog priliva kapitala i viših troškova finansiranja.
Srbija bi se, naročito, našla pred izborom između održavanja skupe proruske pozicije ili prilagođavanja novoj ravnoteži u kojoj Evropa postaje dominantan ekonomski partner.
Region bi tako mogao postati polje indirektnih rivalstava, gde bi se svaki ruski uzmak odražavao kroz prekomponovanje lokalnih savezništava.
U konačnici, mogući kraj ruske vojne „kenezijanske“ ekonomije postavlja pitanje sudbine.
Ako Rusija napusti ovaj model, moraće da sprovede duboku transformaciju svoje ekonomije i spoljne politike.
U suprotnom, rizikuje iscrpljivanje.
Kakav god ishod bio, udarni talas neće se zaustaviti na njenim granicama, već će se proširiti na Ukrajinu, Balkan i šire, preoblikujući evropske ravnoteže.
*Autor je bivši član višeg osoblja UN