Postoje rečenice koje zvuče kao da su iz Kafkinog romana, i druge koje su čvrsto ukorenjene u francuskom pravu.
„Nikolas Sarkozi će biti pušten iz zatvora La Sante.“
Ovu odluku, koju je ovog ponedeljka izrekao Pariski apelacioni sud, svakako možemo smatrati pravnom, ali čuđenje koje izaziva stavlja je u domen apsurda. Bivši predsednik Republike, privremeni stanovnik najpoznatijeg zatvora u zemlji, dovoljan je razlog da se poljulja politička nedelja, televizijski studiji i, budimo iskreni, velika čast kolektivne mašte.
Bivši šef države proveo je tamo samo dvadeset dana, ali dvadeset dana u La Santé je uvek dvadeset dana previše za nekoga ko je verovao da su zatvori namenjeni drugima.
Putem video veze iz svoje ćelije, Nikolas Sarkozi je sudijama rekao da je pritvor „težak, vrlo težak“, pritom odajući priznanje zatvorskom osoblju za njihovu humanost. Dostojanstvena i odmerena izjava, ali zvuči čudno iz usta čoveka koji se nekada s entuzijazmom zalagao za stroge kaznene mere. Sada otkriva realnost zatvora, izolaciju, pa čak i, prema rečima ministra unutrašnjih poslova, dva službenika bezbednosti smeštena u susednu ćeliju iz „sigurnosnih razloga“.
Očigledno, Republika još uvek zna kako da čuva svoje simbole.
Razlog za sve ovo? Osuđen je za udruživanje radi izvršenja krivičnog dela u aferi poznatoj kao libijsko finansiranje predsedničke kampanje 2007. Prekršaj koji bismo mogli smatrati rezervisanim za korzikanske mafijaše ili barone droge, Pariski krivični sud je smatrao potpuno primenljivim na bivšeg predsednika Republike.
Kratko pravno podsećanje, jer ironija ne isključuje preciznost. Član 450-1 Francuskog krivičnog zakonika definiše ovo delo kao „bilo koju grupu ili dogovor formiran radi pripreme jednog ili više krivičnih dela ili prekršaja za koja je predviđena kazna od najmanje pet godina zatvora.“ Drugim rečima, ovo nije administrativni previd ili prekršaj mišljenja, već ozbiljan zločin koji podrazumeva nameru da se pripreme teška dela. Niko ne postaje prestupnik slučajno. A kada pravosuđe utvrdi da su se u bivšoj predsedničkoj kampanji koristili skriveni fondovi iz režima Muamera Gadafija, tvrdnja o pukoj računovodstvenoj grešci teško je verodostojna.
U istoriji Francuske Republike, nijedan bivši predsednik nije bio u zatvoru. Bilo je istraga, pritvora, uslovnih kazni, ali nikada La Sante. Odluka je odjeknula kao grom, manje zbog same presude, a više zbog odmah izvršenog naloga za pritvor bez mogućnosti žalbe. Potez sudija bio je strog, nesumnjivo primeran. Republika se podsetila da niko nije iznad zakona, čak ni oni koji su ga nekada potpisivali.
Sarkozi je sa svoje strane, ovo video kao čin pravosudne „mržnje“, možda čak i političku osvetu. Možda. Ali u Francuskoj je nezavisnost pravosuđa suviše retka da bismo se žalili kada pokaže hrabrost.
Usred ove afere, izdvaja se još jedan događaj: poseta ministra pravde Žerala Darminana, koji dolazi da pozdravi svog bivšeg mentora u La Sante. Dirljiva scena, svakako, ali institucionalno naivna. Bilo je potrebno da najviši francuski tužilac Remi Heic podseti da ovakvi izrazi naklonosti mogu ugroziti mir pravosudnog procesa.
Kulturno rečeno, ali poruka je jasna – političko prijateljstvo ne ulazi u zidove zatvora, čak ni u nedeljnu posetu. Ishod je bio takav da je apelacioni sud naložio oslobađanje bivšeg predsednika, uz zabranu kontakta ne samo sa ministrom, već i sa ostalim okrivljenima, njegovim bivšim saradnicima i zabranu napuštanja teritorije. Pravna kontrola stroža od republikanske detoksikacije.
Francuska ne zna gde je. Deo desnice govori o političkoj osveti, deo levice slavi konačnu pravdu, ali mnogi balansiraju između nelagode i fascinacije. Sarkozi u sebi nosi paradoks francuske politike: kult autoriteta isprepleten sa strašću za transgresiju. Čovek koji je nekada obećao da će „očistiti predgrađa Karcherom“ sada meditira o vrlinama reintegracije. Postoji moralna lekcija koju filozofija prava ne bi bolje napisala.
Apelacioni postupak očekuje se u martu, obećavajući dalja preokretanja. Do tada, Nikolas Sarkozi, slobodan ali pod nadzorom, priprema svoju odbranu i, kako se kaže, politički povratak. Ali iznad sudbine jednog čoveka, slika same moći se trese: Republika otkriva, pola veka prekasno, da njeni kraljevi mogu pasti, i da zatvor, daleko od apstraktnog koncepta, ima zidove, rešetke i penaste dušeke.
Tako se završava prvi stav ove sudske simfonije, gde se rigoroznost Krivičnog zakonika isprepliće sa škripavom muzikom francuske politike. Dvadeset dana pritvora bilo je dovoljno da se podseti da nijedna republikanška veličina ne oslobađa od zakona. I iza formula i uvreda, udruživanje radi izvršenja krivičnog dela nije sporedna politička veština, već ozbiljan pravni zločin. Sarkozi izlazi slobodan, umoran i verovatno uveren da noćna mora nije gotova. Republika izlazi nešto lucidnija, možda i malo odraslija.
Nadamo se sada da će ova francuska lekcija inspirisati sve države članice EU, kao i one koji žele da joj se pridruže. Ako je Francuska, zemlja retorike i privilegija, mogla da zatvori bivšeg predsednika u ime pravde, onda više ne postoji izgovor nigde na kontinentu da se zatvaraju oči pred korupcijom moćnih. Za promenu, ovo bi mogla biti evropska epidemija na koju bismo mogli da budemo ponosni.
*Autor je bio višegodišnji direktor u agencijama UN