Mađarska ne ulazi u fazu rekonstrukcije iz početka. Od 2010, Orbanova vlada je postepeno konsolidovala niz poluga moći: ustavnu reviziju 2011, pojačanu kontrolu nad javnim i privatnim medijima kroz strukture bliske vlasti, transformaciju Ustavnog suda i stvaranje ekonomskih mreža povezanih sa državom, naročito u sektorima građevinarstva, energetike i javnih nabavki. Ovi elementi ne nestaju mehanički smenom izborne vlasti.
TEST ZA CENTRALNU EVROPU I BALKAN
Zbog toga se mađarska tranzicija posmatra daleko izvan njenih granica, naročito u Centralnoj Evropi i na Balkanu. Ona predstavlja politički test za zemlje u kojima su institucionalne ravnoteže i dalje krhke, pre svega Srbiju i Slovačku.
U Srbiji je mađarski model poslužio kao implicitna referenca za sistem koji je već snažno centralizovan. Predsednik Aleksandar Vučić već godinama razvija visok stepen koncentracije izvršne vlasti, značajnu kontrolu nad nacionalnim medijima i mrežu političkog uticaja zasnovanu na institucionalnim i ekonomskim lojalnostima. U tom kontekstu, Viktor Orban je često posmatran kao politički saveznik i primer stabilnog upravljanja unutar Evropske unije, uprkos njegovoj iliberalnoj orijentaciji.
U toj perspektivi, slabljenje Orbanovog modela u Mađarskoj moglo bi imati indirektan uticaj u Srbiji: ne bi izazvalo neposredan institucionalni prelom, ali bi smanjilo simbolički legitimitet načina upravljanja zasnovanog na koncentraciji moći. Argument da centralizovani sistem može dugoročno koegzistirati sa evropskim normama postao bi teže održiv. To bi moglo dodatno ojačati unutrašnje tenzije između proevropskih snaga i onih koje zagovaraju snažniji politički suverenitet.
U Slovačkoj je situacija drugačija. Zemlja prolazi kroz redovne političke smene, ali je i dalje obeležena tenzijama između proevropskih partija, nacionalističkih snaga i populističkih struja. Premijer Robert Fico, koji se vratio na vlast 2023, zauzima određene kritičke stavove prema evropskim institucijama, uz istovremeno očuvanje ukorenjenosti zemlje u Evropskoj uniji.
Mađarska se tamo često posmatra na ambivalentan način: kao primer političkog suvereniteta za deo desnice, ili kao upozorenje na moguće posledice koncentracije vlasti za liberalne i proevropske snage.
U tom kontekstu, post-Orbanova era mogla bi uticati na unutrašnje slovačke odnose ne direktnim, već posrednim putem, kroz reorganizaciju političkih referenci u javnoj debati. Akteri koji zagovaraju jačanje izvršne vlasti izgubili bi susedni model na koji su se često pozivali, dok bi njihovi protivnici mogli koristiti teškoće mađarske tranzicije kao argument u korist institucionalnih ograničenja vlasti.
UNUTRAŠNJI NEPRIJATELJ
Međutim, u središtu ove regionalne dinamike nalazi se jedno dublje pitanje: priroda same promene u Mađarskoj. Iskustvo poslednjih šesnaest godina pokazuje da se politički sistem može duboko ukoreniti u državne strukture, do te mere da nadživi izborne smene vlasti.
Reorganizacija medijskog prostora je jedan od primera. Veliki deo privatnih medija postepeno je preuzet ili usklađen kroz akvizicije i koncentracije koje su bile povoljne za vlast. U pravosudnom sistemu, uzastopne reforme su promenile odnose između institucija, dok su u ekonomiji pojedini strateški sektori postali usko povezani sa akterima bliskim političkoj vlasti.
U tom okruženju dolazi do uspona Peter Mađar. Bivši član užeg kruga stranke Fides, on se pojavio kao figura raskida sa sistemom koji je dugo poznavao iznutra. Njegova putanja je neobična: ne dolazi iz tradicionalne opozicije, već iz unutrašnjeg neslaganja nastalog u samom srcu političkog aparata.
Njegov diskurs zasniva se na oštroj kritici mehanizama vlasti uspostavljenih tokom Orbanove vladavine, posebno kontrole medija i spajanja državnih institucija sa političkim interesima. On poziva na brzo obnavljanje glavnih institucija, uključujući pravosuđe i centralne administrativne strukture, smatrajući da one više ne obezbeđuju stvarnu podelu vlasti.
U javnim nastupima, posebno u državnim medijima, zauzima ton direktne konfrontacije, kritikujući ono što opisuje kao zatvoren i neuravnotežen sistem političke komunikacije. Ova strategija ima za cilj da simbolički označi jasan raskid sa institucionalnim nasleđem Fidesa.
Međutim, ova dinamika otvara suštinsku dilemu: brza transformacija tako strukturiranog sistema nužno se oslanja na institucije koje su i dalje u velikoj meri oblikovane od strane prethodne vlasti. Čak i uz snažnu parlamentarnu većinu, sposobnost sprovođenja reformi zavisiće od otpornosti postojećih struktura i stabilnosti političke podrške tokom vremena.
Na regionalnom nivou, uspon Petera Mađara bio bi pažljivo posmatran. U Srbiji bi njegova eventualna politička afirmacija oslabila ideju o stabilnom i dugoročnom iliberalnom modelu u Evropi, čime bi se narušio narativ o kompatibilnosti jake koncentracije vlasti sa evropskim integracijama. U Slovačkoj bi njegovo delovanje predstavljalo referentnu tačku u već polarizovanoj debati između dublje evropske integracije i političkog suvereniteta. U oba slučaja, njegov uticaj bio bi pre svega simbolički, kroz promenu političkih okvira i referenci.
Tako post-Orbanovu eru ne treba razumeti isključivo kao nacionalnu tranziciju. Ona predstavlja trenutak posmatranja za čitav region u kojem su političke ravnoteže i dalje krhke, a modeli upravljanja još uvek u izgradnji. Mađarska tako postaje nevoljni politički laboratorijum: sistem koji pokušava da se transformiše, a da još ne zna da li može da izađe iz sopstvene logike.
*Autor je bivši član višeg osoblja UN