Ali priča danas dobija još jedno značenje jer su, nakon parlamentarnih izbora u Mađarskoj 12. aprila, upravo oni koji nisu Mađari tražili da vide globus Mađarske. Umereni i liberalni politički posmatrači ne samo u Beču već i u Briselu, Parizu, Berlinu i Njujorku vide poraz diktatora Viktora Orbana kao signal opadanja globalnog neliberalizma. Nada je da će svet slediti Mađarsku kud god da ide: krajnje desni kandidati poput Marin Le Pen, na prier, neće pobediti u Francuskoj, a krajnje desna politička stranka Alternativa za Nemačku (AfD) neće trijumfirati u Nemačkoj.
Ali baš kao i perspektiva izvornog kupca sveta, ovaj stav je daleko od stvarnosti. Peter Mađar, novi mađarski premijer, pobedio je zahvaljujući talasu antiestablišmentske energije koja jednako lako može koristiti populističkim kandidatima u drugim zemljama. Na nedavnim bugarskim izborima, na primer, politička stranka bivšeg predsednika Rumena Radeva, kojeg zapadni mediji opisuju kao rusofila i evroskeptika, kandidovala se i pobedila na antikorupcijskoj kampanji sličnoj mađarskoj u Mađarskoj – dokazujući da snažna antikorupcijska retorika može dovesti na vlast ne samo Orbanove protivnike već i one vrste političkih vođa koji se obično smatraju njegovim saveznicima.
EVROPSKI POPULISTI BI DA PREOBLIKUJU DEMOKRATSKE REŽIME
Ako ništa drugo, nakon što budu izabrani na vlast, nacionalni populisti u Evropi nastavi će da traže načine za preoblikovanje liberalnih demokratskih režima, a Orbanov priručnik i dalje će se smatrati izuzetno vrednim. Doista, njegov poraz ne signalizira kraj krajnje desne politike u Evropi, već kraj iluzije da je trampizam globalni pokret. Prihvatanjem poraza i neosporavanjem ishoda, kao što je Trmp učinio 2020. i obećao da će ponovno učiniti, Orban je potvrdio demokratske akreditive nove evropske desnice. A kao kolega konzervativac, Mađar ne predstavlja odbacivanje nacionalizma Orbanovog stila, već njegovu evoluciju.
Njegova pobeda signalizuje novo doba za evropsku politiku. Distancirajući se od Trampa, krajnja desnica u Evropi zapravo bi mogla gurnuti kontinent prema novom konsenzusu – onom u kojem su proevropske elite spremne prihvatiti središnju ulogu nacionalnih država u budućnosti evropskih integracija, dok krajnje desne stranke prihvataju da su Moskva, Peking i Vašington, a ne Brisel, stvarna pretnja njihovim nacionalnim suverenitetima. Evropa bi, drugim rečima, konačno mogla postati evropskija.
KAKO JE ORBAN IZGUBIO MAĐARSKU
U mnogim aspektima, Orban, najdugovečniji evropski premijer, postao je za političku desnicu ono što je pre nekoliko decenija Fidel Kastro bio za političku levicu: vođa male, relativno nevažne nacije koja je ipak zaokupila maštu sveta. Mađarsku je učinio intelektualnim, institucionalnim i financijskim središtem nove europske desnice. Ako ste bili krajnje desničarski intelektualac, Budimpešta bi vas tretirala kao kralja. Ako ste bili krajnje desničarska stranka, mađarske banke bi vam rado pomogle kreditima. Ako ste bili bivši poljski desničarski ministar (poput Zbignjeva Ziobra) ili bivši severnomakedonski premijer koji se skriva od pravde (poput Nikole Gruevskog), Budimpešta bi vam dala politički azil.
Orbanova izvorna izborna revolucija, 2010. godine, uglavnom je bila pobuna protiv korupcije prethodne socijalističke vlade. No, upravo ga je žestoko protivljenje planu Angele Merkel da otvori granice EU za izbeglice koje dolaze iz sirijskog rata učinilo igračem u evropskoj politici. Njegova pobuna protiv Berlina i Brisela protumačena je kao pokušaj preokretanja uloge srednje velikih evropskih nacionalnih država u globalnoj politici. Postavio se kao neizostavan posrednik: postao je Trampov ideološki saveznik, ali i najbliži geopolitički prijatelj Vladimira Putina i najpouzdaniji ekonomski partner Kine unutar EU. U Trampovo doba – kada su se politika i diplomatija sve više vrtele oko ličnih odnosa između vođa, a ne oko zajedničkih interesa između država – činilo se da ovo pozicioniranje Mađarskoj nudi izvanrednu prednost. Budimpešta je nastavila da kupuje jeftin ruski gas, a kineska ulaganja u Mađarsku bila su veća nego u Nemačkoj i Francuskoj. Budimpešta se čak spominjala kao mesto sastanka između Trampa i Putina koji je trebalo da okonča rat u Ukrajini.
Doista, razumevanje Orbanove važnosti u evropskoj politici zahteva razumevanje izvora neviđene podrške koju je dobio od Pekinga, Moskve i Vašingtona. Za Trampa, Orban je bio lice Trumpove revolucije u Europi. U suštini, služio je kao glavni savetnik Bele kuće za evropsku politiku. I na isti način na koji je izraelski premijer Benjamin Netanjahu uverio Trampa da je iranski režim krhak, Orban je uverio čelnike MAGA da istočna Evropa deli osetljivost američkih crvenih država i da je kontinent samo jedan izborni ciklus iza Sedinjenih Država. Za Moskvu, Orban je služio i kao glavni doušnik o EU i kao glavni propagandista, šireći moskovske argumente o ratu u Ukrajini. Orban je neumoljivo napadao ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog, lepeći zemlju transparentima protiv Zelenskog i otvoreno stao na stranu Rusije u ratu u Evropi. Zauzvrat, Putin je poslao kremaljske političke tehnologe da pomognu Orbanovoj izbornoj kampanji.
Ali možda je najveća ironija to što je Orban svim tim potezima postao upravo ono što je u početku pokušao da uništi: globalista. U svojoj najnovijoj kampanji, fokus je bio na spoljnoj politici, a ne na domaćim pitanjima Mađarske, te je ugostio strane čelnike poput američkog potpredsjednika J. D. Vensa i osigurao podršku argentinskog predsednika Havijera Mileija u pokušaju da pokaže globalni značaj Mađarske. No, u Orbanovoj Mađarskoj, kako je otkrio, globalizam je gubitnički potez. Mađarova kampanja, nasuprot tome, usredotočila se na pitanja životnog standarda i svesno izbegavala globalnu politiku.
Objašnjavajući svoje ranije izborne pobede, Orban se šalio da mu je doslovno ime „Viktor“. Ovaj put ga je pobedio neko čije je prezime „Mađar“, što se doslovno prevodi kao „Mađar“.
KAKO JE TRUMP IZGUBIO EVROPSKU DESNICU
Osim Orbana, evropskim je čelnicima trebalo vremena da shvate da Trumpovo drugo predsedništvo nije ni samo transakcijsko ni nepredvidivo kada je u pitanju Evropa. Brisel se pripremio za trgovinski rat; umesto toga suočio se s ideološkim ratom. Nada da će američki predsednik početi ceniti korisnost saveznika pokazala se pogrešnom.
Za Trampa, liberalni poredak nije bio američki poredak. Evropa koju su Sjedinjene Države pomogle izgraditi nakon Drugog svetskog rata, po njegovom mišljenju, postala je antiamerička. Iako su je Sjedinjene Države osnovale i održavale, Evropska unija evoluirala je u ograničenje američke moći. U Trampovoj pripovesti, deindustrijalizacija Sjedinjenih Država i raspad njenog društvenog tkiva bili su cena plaćena za liberalizam koji je nadživeo svoju korisnost.
SUVERENISTIČKI RED EVROPE JE OVDE DA OSTANE
Temeljno licemjerje liberalnog poretka, prema ovom gledištu, bila je navodna jednakost država – činjenica da je Bugarska jednako važna kao i Sjedinjene Države, a Vašington bi trebalo da sedi ista pravila kao i svaka druga država. Trampova vizija postliberalnog poretka je ono što je politički teoretičar Stephen Holmes opisao kao „hijerarhiju bez reda“: sistem u kojem je Tramp kralj, a drugi su manje važni akteri, neki jači od drugih, ali svi se vrte oko njegove orbite. Druge velike sile, poput Kine i Rusije, mogu uživati u svojim sferama privilegija, ali samo dok priznaju američki primat. Ovo nije tradicionalna politika sfera uticaja; Tramp ne traži saradnju, već zahteva poštovanje.
Tramp, u mnogočemu, predstavlja paradoks: nacionalista koji se bori da razume nacionalizam – posebno nacionalizam drugih. Njegova nacionalistička antiimigracijska, antizelena i anti-woke agenda odjeknula je kod krajnje desnih birača u Evropi. I zajedno s Orbanom, stvorio je osećaj da svet svedoči revolucionarnom preokretu i da će neliberali naslediti zemlju. Ali čak i dok je nudio retoričku podršku svojim ideološkim saveznicima u Evropi, nije im pokazao poštovanje koje su očekivali. Evropskim krajnjim desni čelnicima bilo je nelagodno zbog Trampovih tarifa prošle godine. Zatim su se usprotivili njegovim ambicijama da anektira Grenland.
Trampov rat u Iranu i njegov napad na papu pokazali su se prekretnicom. Zahtevao je da se Evropljani pridruže ratnim naporima iako se s njima nije prethodno konsultovao, a pokazao je i neviđeni nedostatak poštovanja prema Katoličkoj crkvi kada je objavio slike sebe kao pape, modifikovane veštačkom inteligencijom. Italijanska premijerka Đorđa Meloni, koja se do tog trenutka pozicionirala kao jedna od glavnih Trampovih pristaša u Evropi, odbila je da se pridruži ratu i kritikovala je njegove izjave o papi, signalizirajući da je izborna cena usklađivanja s Trampom postala previsoka. Orban je, međutim, ćutao. Iako prekid između trampizma i evropske krajnje desnice nije započeo u Budimpešti, kulminirao je tamo kada je Orbanov poraz uverio mnoge vođe evropske krajnje desnice da je povezivanje s Trampom politički toksično. Rizikuje da ih se označi kao nove globaliste.
KAKO JE KREMLJ IZGUBIO SVOJU EUROPSKU STRATEGIJU
Orbanov poraz ideološka je prekretnica za evropsku krajnju desnicu, ali je i geopolitički potres. Najneposrednije će promeniti izračune Kremlja u vezi kontinenta. Tokom mađarske izborne kampanje, Blumberg News izvestio je da je dobio transkript poziva između Orbana i Putina iz oktobra 2025. u kojem je Orban navodno Mađarsku nazvao „mišem“ koji je spreman da pomogne ruskom „lavu“. Mađarska je bila najkorisnija Rusiji u stavljanju veta na napore EU da pošalje 90 milijardi evra (oko 105 milijardi dolara) Ukrajini. S obzirom na to da američka podrška Ukrajini opada, Moskva je smatrala da može prevladati sve dok je Evropa paralizovana.
Ali sada kada je miš otišao, lav mora preispitati svoju europsku strategiju. Promena vlade u Budimpešti znači da će Kijev konačno dobiti finansijsku podršku koja bi Ukrajini mogla omogućiti da nastavi borbu još bar dve godine. Štaviše, za Rusiju je Orbanov gubitak gubitak zamaha u njenoj strategiji podele i slabljenja Evrope. Nijedan sadašnji evropski čelnik ne može lako ponoviti ulogu koju je Orban odigrao. Oni koji se pitaju ko bi mogao postati sledeći Orban podcenjuju koliko je teško zauzeti tu poziciju. U ovom trenutku, čak ni sam Orban je ne bi mogao ponoviti. Stoga ne čudi da su provladini komentatori u Moskvi zaključili da Rusija ne bi trebalo da ima iluzija o približavanju Evropi.
Orbanovim odlaskom i ubrzanim naoružavanjem Evrope, ruski čelnici moraju odlučiti hoće li samo političko ratovanje biti dovoljno za zaštitu njihovih interesa na kontinentu. Njegov poraz povećava rizik da će Moskva razmotriti mnogo agresivniju strategiju, poput kibernetičkih napada i pritiska na neke od država članica EU. Ruski stratezi bi takođe mogli hteti da iskoriste činjenicu da transatlantski odnosi erodiraju brže nego što se Evropa naoružava; drugim rečima, njihov prozor za delovanje je sada. Osim vojne akcije, sada postoji i veći rizik da Tramp, iza leđa Evropljana, sklopi neku vrstu velike pogodbe s Moskvom, zamjenjujući europske interese za poslovne dogovore s Moskvom.
KAKO JE EVROPA IZGUBILA SVOJE EKSTREME
Kada je reč o unutrašnjoj dinamici Evrope, politički pomak u Budimpešti ističe dva jasna trenda koja sugerišu da se događa konvergencija u evropskom mainstreamu. Prvo, evropski suverenistički zaokret je tu da ostane. Najveći politički šok Mađarske nije bio u tome što je Orbana pobedio klasični liberal ili progresivac koji je zagovarao dublju integraciju s EU, već u tome što ga je pobedio kolega konzervativac – onaj koji deli Orbanovu izvornu viziju snažne, nezavisne Mađarske, ali odbacuje korupciju dugogodišnjeg premijera. Liberalne elite takođe podržavaju podsticaj nacionalnom samoodređenju zbog Trampovog maltretiranja i insistiraju na strateškoj autonomiji u odbrani i tehnologiji. Čak i centristički čelnici u Nemačkoj i Francuskoj sve više zamišljaju suverenu Evropu koja nije nužno federalistička i u kojoj spoljnu i odbrambenu politiku ne vodi Brisel.
Drugo, i možda iznenađujuće s obzirom na prvo, nova evropska desnica postaje manje evroskeptična. Sve više vidi Vašington i Moskvu – a ne Bisel – kao primarne pretnje nacionalnom suverenitetu. Pozivi na izlazak iz EU ili ukidanje euvra sada se smatraju gubitničkim predlozima. Ako se nadaju da će doći na vlast, čelnici poput Le Pen, AfD-a i njihovih saveznika verovatno će se više usredotočiti na nacionalne političke agende, dok će se distancirati i od Sjedinjenih Država i od Rusije. Meloni, sa svojom snažnom podrškom Ukrajini i saradnjom s Briselom, sada je model za ovu novu desnicu, prijateljski nastrojenu prema Europi.
U tom kontekstu, Orbanov poraz stvara prostor za novi konsenzus o evropskom suverenitetu – onaj koji bi potencijalno mogao uključivati segmente nacionalnog populističkog tabora. Dok politička polarizacija između evropskog establišmenta i njegovih izazivača ostaje intenzivna, postoje nova područja saradnje. Centristički politički čelnici poput nemačkog kancelara Fridriha Merca podržali su, na primer, neke od antiimigrantskih politika desnice. Trenutna energetska kriza izazvana Trampovim ratom u Iranu takođe prisiljava stranke desnice da ublaže svoje kritike zelene agende EU. Kad je reč o odbrani, i birači centrističkih stranaka i birači krajnje desnice podržavaju ponovno naoružavanje Evrope.
Doista, u trenutku kada je radikalno preoblikovanje EU na dnevnom redu, mađarski parlamentarni izbori mogli bi se pokazati jednim od najznačajnijih glasova u evropskoj politici protekle decnije – samo ne na način na koji su mnogi promatrači isprva mislili. Zato samo naprijed, potražite globus Mađarske.
* Autor je privremeni rektor i stalni saradnik Albert Hirschman Instituta za društvene nauke, IWM Beč, predsednik Centra za liberalne strategije, Sofija