U poslednjih nedelju dana se desila serija foruma, konferencija i sastanaka na kojima je glavna tema bio odnos SAD i Evrope. Ko sve spada u politički konstrukt „Evropa“ je ovih dana maglovito. Ponekad su to zemlje Evropske unije, ali kojima se priključuju i Velika Britanija i Norveška, a isključuje Orbanova Mađarska, sa potenciranjem od skoro da je i Grenland deo Evropske unije preko svog suverena, Danske.
Svi lideri Evrope su se prošlog vikenda okupili u Minhenu na 62. bezbednosnom forumu, da čuju jedni druge, ali i emisara američkog predsednika. Za razliku od prošle godine, poruku nije preneo potpredsednik Džejms Vens, koji je poslat u Milano na otvaranje Zimskih olimpijskih igara gde je bio izvikan i izviždan, već državni sekretar Marko Rubio. Već to je bio dobar znak Evropljanima koji i dalje gledaju u Vašington kao predvodnika, jer je poslat oštar ali racionalni sagovornik starog konzervativnog kova. Još pre početka foruma, prisećali su se prošlogodišnjih Vensovih reči kada im je sasuo u lice da je pretnja Evropi ne Rusija, nego erozija slobode govora u Evropi, slobode veroispovesti usled progona hrišćana; kao i nekontrolisana imigracija neevropskih izbeglica. Tada se, pre govora, sreo i sa Alis Vajdel, liderkom „Alternative za Nemačku“ (AfD), ekstremno-desne stranke u Nemačkoj, i to desetak dana pre federalnih parlamentarnih izbora na kojima je AfD povećala svoj broj poslanika u Bundestagu sa 76 na 152, što je skoro četvrtina nemačkog parlamenta. Tom prilikom je Vens odbio da se sastane sa tadašnjim kancelarom Olafom Šolcom, i nije tajio da je to zato što je Šolc u tom trenutku jako slabo stajao u anketama, te su ga Amerikanci ocenili kao „nebitnog sagovornika,“ što je bilo uvredljivo po sve Nemce.
MERC I SAD
Ovog puta nemački kancelar je bio Fridrih Merc, iz Hrišćansko-demokratske unije (CDU), stranke Konrada Adenauera, stranke transatlantske i NATO Nemačke, verne savezu sa SAD. Neuobičajeno, Merc je tražio da on, kao kancelar, otvori bezbednosni forum. Obično ta čast pripada nekom gostujućem državniku. U govoru koji je održao, Merc nije raskrstio sa SAD ali jeste rekao nekoliko vrlo kritičnih reči o siledžijstvu Vašingtona u poslednjih godinu dana na rušenju međunarodnog poretka.
Uistinu, naslov ovogodišnjeg bezbednosnog izveštaja Minhenskog foruma je „pod razaranjem“. Za autore izveštaja, najveća pretnja po globalnu bezbednost dolazi od sila kojima je draže uništenje institucija nego njihova reforma, što su pre svega SAD i Rusija. U analizi izveštaja se politički motiv u demokratskim društvima za ovim porivom za uništenjem institucija nalazi u hiper-regulaciji svega. Birokratizacija ili dugački i nerešivi procesi u zakonodavstvu ili sudstvu stvaraju kod građana sliku neefikasne države koju treba razoriti ili saseći, ako se setimo prizora Ilona Maska ili argentinskog predsednika Havijera Mileija koji izlaze na binu sa motornom testerom. Takve političke aktere građani vide kao rušitelje brana koje sputavaju akciju. Kao dokaz za tu paralizu imaju američki Kongres, Vrhovni sud, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija. Stalno u paralizi, stalno podeljeni. O tačnosti tih percepcija će kasnije biti reč upravo na primeru UN-a.
Merc je odbacio pozive iz Trampovog Vašingtona da se Evropa priključi „Kulturkampfu“ (borbi u sferi kulture) pokreta „MAGA“ („Učinimo Ameriku velikom opet“), rekavši da to nije rat Evrope. Evropa, kazao je Merc, bira slobodnu trgovinu, slobodu govora, klimatske sporazume, globalnu saradnju i globalne institucije. Ukratko, sve ono što Tramp i Vens odbacuju. Dan pre otvaranja foruma, portal „Politiko“ je preneo da Evropska Unija, Kanada, Japan, Malezija, Vijetnam, Meksiko, Australija, Singapur, rade na stvaranju ekonomske alijanse koja bi mogla da ih zaštiti od Trampovih carina i ucena, ali i od svemoći Kine. Na formiranju novog bloka se upravo najviše radi iz Otave, pod vođstvom Marka Karnija, ekonomiste sa Oksforda, bivšeg guvernera i engleske i kanadske centralne banke, glavnog izazivača Trampu na forumu u Davosu sredinom januara, i premijera Kanade. Stvaranje bloka bi bilo zasnovano upravo na principima koje je Merc istakao u Minhenu. Poimence je spomenuo nekoliko zemalja sa kojima Evropa želi da gradi globalna partnerstva, i pored spomenutih Kanade i Japana, on je dodao Brazil, Tursku, i Indiju.
BUDUĆNOST NATO?
Što se tiče bezbednosti, i to vojne, naročito kakva se sudbina očekuje za NATO, dva dana pre početka Minhenskog foruma se održao sastanak ministara odbrane članica saveza u Briselu. Ministra odbrane, tj. samoproglašenog ministra ratnog Pita Hegseta je predstavljao daleko sposobniji i trez(ve)niji podsekretar za odbrambenu politiku, Elbridž Kolbi. Kolbi je u svom govoru predstavio kako Vašington vidi prošlost i budućnost NATO-a. U početku bejaše „NATO 1.0“, anti-komunistička alijansa konkretnih ciljeva, odlučna i rešena u svojim postupcima, ali i fleksibilna. I ona je bila izuzetno uspešna, što se vidi u njenoj pobedi nad SSSR-om, nakon čega je nastupio „NATO 2.0“. U ovom periodu, kaže Kolbi, NATO je pomerio svoja dejstva sa Evrope na druge delove sveta, a aktivnosti je uskladio „sa ciljevima intervencionizma međunarodnog poretka zasnovanog na pravilima.“ Knjige su napisane o tome koliko su se SAD pridržavale pravila u periodu svoje apsolutne hegemonije, ali što se Kolbija tiče, NATO 2.0 više ne koristi interesima SAD. Umesto njega, mora da se napravi „NATO 3.0“, koji je umnogome povratak na staro. Kolbi je citirao mnoge govore, dogovore, konvencije, planove i strategije iz perioda Hladnog rata, kako bi pokazao Evropljanima da se samo vraćaju na inicijalni plan i program NATO-a. Deluje da su u Vašingtonu shvatili koliko su štete napravili potraživanjem Grenlanda, carinama, i uvredama, i da sada pokušavaju da umire pa šarmiraju Evropljane. U ovom novom NATO-u, SAD bi prebacile svoje snage tamo gde su jedino Amerikanci sposobni da odgovore izazovima, a to je Indo-Pacifik. Pozvao se na novi dokument, Nacionalnu odbrambenu strategiju, koja je objavljena januara 2026. Po nazivu je slična Nacionalnoj bezbednosnoj strategiji iz novembra 2025, ali dva dokumenta imaju značajne razlike, pre svega po tome što je Kina jasno naznačena kao glavni protivnik u novijem dokumentu, dok se u starijem jedva spominje. Strateški koncept jačanja američkih snaga na Indo-pacifiku jako zvuči kao „Prebacivanje na Aziju“ (engl. pivot to Asia), što je strategija iz 2009. predsednika Baraka Obame, ali pomisao na poređenje sa njim Trampu mora da je odbojna.
Konačno dolazimo do govora Marka Rubija. I on je, poput Kolbija, započeo govor sećanjima na uspehe NATO-a 1.0 protiv „bezbožnog komunizma“ i „zle sovjetske imperije,“ ali je zapao u dekadenciju nakon pobede. Uljuljkao se Zapad, po Rubiju, u glupu pomisao da se istorija završila, usled čega se Zapad deindustrijalizovao, stupio nepromišljeno u slobodnu trgovinu, predao svoj suverenitet međunarodnim institucijama. Zasluge i ideje neoliberalizma su nekako pripisane levici u ovoj verziji istorije, levici koja je izrodila i „klimatski kult.“ Zbog zelene tranzicije su zapadne zemlje upale u energetsko siromaštvo i ekonomski pad, dok su neprijatelji Zapada (neimenovani ali za pretpostaviti je da je reč ili o Kini pojedinačno ili o celom globalnom Jugu koji se usudio da se industrijski razvije) eksploatisali i naftu i gas i ugalj i „sve ostalo“. „Ostalo“ bi mogli biti samo nuklearna energija i forme obnovljive energije: solarna, hidro i eolska. Sve obnovljive forme energije su na Trampovoj listi za odstrel dok Kina upravo gradi kapacitete u tim sektorima. Druga opasnost po Zapad, iz Rubijevog govora, jeste imigracija neevropskih ljudi koji „prete našoj kulturi, društvenoj koheziji, civilizaciji.“ Toj pretnji se suprotstavio Donald Tramp i Rubio je pozvao Evropljane da mu se priključe u odbrani Zapadne civilizacije koja je dala Betovena, Mocarta, Dantea, toranj u Pizi, jer, postavio je Rubio pitanje, za šta se vojske bore? „Ne za apstrakcije. Nego za narod, za naciju, za način života,“ dao je i odgovor, imenujući upravo tri apstrakcije. Velika evropska civilizacija je petsto godina, od 1490-tih (otkriće Amerike) do 1990-tih dala misionare, hodočasnike, vojnike, istraživače koji su naselili nove kontinente i stvorili nove imperije. Tom zlatnom dobu Evropa treba da se vrati. „Americi ne trebaju saveznici okovani krivicom i sramotom zbog svog nasleđa i kulture,“ što je poziv Rubija Evropi da prestane da se samobičuje oko transatlantske trgovine robljem, istrebljenja afričkih i američkih i australijskih urođeničkih stanovnika, oko porobljavanja Indije i Kine, oko prisilnih konverzija u hrišćanstvo. U Nemačkoj, poziv na „oslobođenje od krivice i sramote“ ima drugačiji prizvuk, jer ga koriste upravo u AfD-u kad pričaju o Holokaustu i nemačkoj krivici za dva svetska rata. „Oslobodimo se krivice“ je Nemcima zvučalo kao prikrivenija verzija prošlogodišnje Vensove podrške AfD-u.
Ovaj Rubijev govor, iako umiveniji od Vensovog, je u suštini poziv Evropljanima da se priključe SAD u novom pohodu na globalni Jug. Blagostanje Zapada jeste bilo zasnovano u velikoj meri na eksploataciji Afrike, Latinske Amerike, Bliskog Istoka, Indije, jugoistočne Azije. Bez jeftine radne snage koja šalje svoje sirovine u kolonijalnu metropolu, ne bi se razvile evropske zemlje ni SAD. Momentalna reakcija na govor je bio aplauz, te ustajanje. Rubio je dobio stojeće ovacije svih prisutnih u sali, ministara i premijera i predsednika Evrope, s tim što su i Merc i Makron već bili otišli i ostavili druge da požnju gnev. Nekadašnji francuski ambasador u Vašingtonu i Tel Avivu, Žerar Aro je nazvao prisutne aplaudere „uplašenim starcima koji svoje vrednosti žrtvuju svojim strahovima.“ Ni evropski mediji, sem onih najamerikanskijih poput nemačkog „Velta“ nisu krili prezir prema ulizicama. Od novinara sa lica mesta, kao što su Gideon Rahman ili Lindzi Hilsum čujemo da su prisutni zapravo glumili aplauz, ali da je to bilo samo kako bi se dobilo na vremenu a da je „procedura razvoda uveliko u toku.“
Sam Rubio se nije vratio za Vašington, produžio je za Budimpeštu gde se sreo sa čovekom kojeg EU mrzi a Tramp obožava, Viktorom Orbanom. Njemu predstoje izbori u aprilu, a ankete mu ne predviđaju pobedu. Zato je došao Rubio i rekao da, ako se Mađarska ikad suoči sa finansijskim poteškoćama, može da računa na američku pomoć, ukoliko Orban bude bio premijer. To je izjava tek malo manje eksplicitna od Trampove prošle godine da će Argentinci dobiti 40 milijardi dolara, ali samo ako glasaju za Havijera Mileija, njegovog istomišljenika. Na pitanje o produženju izuzeća za uvoz ruskih energenata, koja je Mađarskoj na godinu dana izdata u novembru, Rubio je rekao da je to izuzeće dato isključivo zbog prisnih veza Orbana i Trampa. Poruka Mađarima je jasna, a i ostatku EU. Tramp namerava i dalje da preoblikuje Evropu po svom liku.