Sa svakim objavljivanjem novih „Epstajn dokumenata“, globalne posledice se umnožavaju: od SAD do Rusije preko Evrope, padaju ostavke, pažljivo građene karijere pucaju kao mehuri od sapunice, ali se nameće i pitanje: kako je jedan čovek skromnog porekla uspeo da izgradi takvu mrežu i to sam, bez pomoći i zaštite.
Najnoviji materijal predstavlja najveći, a možda i poslednji deo dokumenata koji će biti objavljen (američke vlasti poseduju milione drugih stranica ali nije jasno da li će ih učiniti dostupnim javnosti). Prvi uvidi otkrivaju široku mrežu veza koje je Epstajn imao sa globalnom elitom – od tehnoloških milijardera i bivšeg američkog predsednika, preko članova britanske, norveške i saudijske kraljevske porodice, do poslovnih lidera i akademika. (Kao što to čine i drugi autori, naglašavamo da prisustvo nečijeg imena u dokumentima ne znači da je ta osoba učinila nešto nezakonito ili da je znala za Epstajnove zločine; dosijei sadrže i neproverene navode, a sam Epstajn je aktivno i agresivno pokušavao da ostvari makar i površne kontakte sa što više moćnih ljudi.)
POČETAK
Da podsetimo, prvi veliki novac Epstajn je zaradio upravljajući bogatstvom Leslija Veksnera, poslovnog čoveka zaslužnog za uspeh brendova „Abercrombie & Fitch“ odnosno „Victoria’s Secret“, ali i proizraelski lobista. Alan Deršovic, profesor prava sa Harvarda, nakon što je postao Epstajnov poznanik a potom i advokat pomogao mu je da se poveže sa „studentima iz bogatih porodica“, među kojima je bio i Džared Kušner, zet predsednika Trampa. Komunicirao je sa Ehudom Barakom, kao i njegovim savetnikom Jonijem Korenom kome je platio troškove lečenja 2012. godine. Mnogo ranije, bliske veze sa Izraelom održavao je i otac Epstajnove „partnerke u zločinu“, Gilen Maksvel, Robert; osnovano je pretpostaviti da ih je preneo na ćerku.
Bivši agent CIA i „zviždač“ Džon Kirijaku nedavno je, gostujući u podkastu „Dnevnik izvršnog direktora“ (engl. „Diary of the CEO“) rekao da maltene ne sumnja da je Epstajn radio za Izrael. Novac kojim je raspolagao, lakoća sa kojom se kretao između jurisdikcija, brzina kojom je uspostavljao kontakte, sve to je odnekud moralo doći. Da čovek to postigne sam njemu je delovalo posve neverovatno. Zauzvrat, mogao je da ponudi kompromitujući materijal o moćnim i uticajnim ljudima (tzv. „kompromat“) koji su koristili mlade žene, devojke i devojčice kojima je on trgovao, zaobilazeći jurisdikcije.
Jedno je sigurno, bio je „nečiji“. Ne postoji snažnija indikacija ko je bio Epstajn od reči Aleksa Akoste, državnog tužioca, kome je 2008. naloženo da ga pusti zato što „pripada bezbednosnoj zajednici“ (engl. „belongs to intelligence“).
Za čiji god interes da je radio – a sve je teže poverovati da je radio samo za sopstveni – Epstajn je bio agent uticaja i pristupa (svetskoj eliti). Taj uticaj je bio toliko jak da su i nakon prve osude za podvođenje 2008. desetine ako ne i stotine moćnih i uticajnih ljudi nastavili da komuniciraju sa njim.
POSLEDICE
Zanimljiv je i način na koji je Epstajn komunicirao. Kratki mejlovi, poput današnjih poruka, često „da se javi“ (engl. „to touch base“) i vidi kako je ta i ta osoba – nudeći istovremeno provod bez odgovornosti i kajanja. Bilo je onih koji su ga odbili (dosta pažnje izazvao je Nasim Taleb sa odgovorom „to fuck off“), ali daleko više muškaraca koji su prihvatili „igru“, valjda smatrajući da njima to pripada.
Dokumenti su neprocenjivi i zato što iz njih čitamo kako se zapravo stiče bogatstvo i kako funkcionišu neformalni tokovi moći. Kako nikome nije polagao račune, Epstajn je bio slobodan da neprestano deluje iza kulisa politike i biznisa. Jednog dana davao je savete bivšem izraelskom premijeru Ehudu Baraku o zaradi nakon mandata, povezivao indijskog biznismena sa Džaredom Kušnerom, pokušavao da stupi u kontakt sa najvišim ruskim zvaničnicima kako bi došao do Vladimira Putina i, uopšteno, sprovodio sopstvenu vrstu „diplomatije“ kojoj nije bila potrebna zvanična funkcija, poveren mandat ili kvalifikacije.
U Velikoj Britaniji i Francuskoj, „slučaj“ je okončao više karijera, ali ne i u SAD, gde ogromna količina novca u političkom sistemu znači da će elita uvek nastojati da zaštiti svoje interese. Epstajn je poznavao predsednika Donalda Trampa, komšiju iz Palm Biča, ali Tramp tvrdi da su se razišli pre nego što je Epstajn osuđen za trgovinu ljudima. Nekolicina Amerikanaca jeste izgubila svoje pozicije: bivši ministar finansija i savetnik predsednika Obame Leri Samers se povukao sa mesta profesora na Harvardu; Bred Karp je dao ostavku na čelnu poziciju u uglednoj advokatskoj firmi Pol Vajs; a Ketrin Rumler, glavna pravnica u Goldman Saksu, najavila da će otići sa funkcije krajem juna.
Opet, to je „ništa“ u odnosu na evropske zemlje, gde su bez funkcija, redom, ostali: princ Endru; Piter Mendelson, nekadašnji ministar u vladi i ambasador Velike Britanije u SAD; u Francuskoj, bivši ministar kulture Žak Lang; u Norveškoj, bivši premijer Torbjorn Jagland, koji je optužen za „tešku korupciju“ i suočen sa mogućom kaznom do 10 godina zatvora; Mona Jul je podnela ostavku na funkciju ambasadorke u Jordanu, nakon saznanja da je Epstajn u oporuci ostavio 10 miliona dolara njenoj deci. Afera je pogodila i norvešku kraljevsku porodicu: princeza Mete-Marit izvinila se nakon što je dokumentima potvrđeno da je letovala u Epstajnovoj kući u Palm Biču.
„Slučaj Epstajn“ slika mračnu sliku današnjice. Pokazuje da seks, dominacija i odsustvo odgovornosti predstavlja i predstavljaće željeni „koktel“ za (pre svega) muškarce opijene moći. Nemoguće je da nisu bili svesni implikacija onoga što rade i da se nisu makar jednom zapitali kako su se te mlade žene – devojčice – našle u njihovom društvu. Otkriva ujedno i duboke sociopatske tendencije, razarajući predstave o nekakvoj „svetskoj eliti“.
Da odemo i korak dalje – morao bi da predstavlja konačnu stanku sa praksom „signaliziranja vrline“ (engl. „virtue signalling“). Koliko je kriminalaca u Epstajnovoj mreži javno promovisalo progresivne ideje i narative? Pričalo o jednakosti polova, ili šansi? Pokušajte da zamislite taj skup a da vam se ne javi nagon za povraćanjem. Ili, kako je Stiv Banon (duhovni otac Qanon-a) dotičnom spremno nudio da mu „popravi imidž“ u javnosti iako se ovaj javno deklarisao kao glasač i donator Demokratske stranke?
Na kraju, dokumenta potvrđuju uvreženu predstavu da elite žive po sopstvenim pravilima, računajući da će ostati imune na sudsko gonjenje. Izazivaju ogorčenje ne samo zbog Epstajnovog predatorskog ponašanja, već i uvida u tipično ponašanje koje otkrivaju, i prikazuju svet za koji su mnogi već sumnjali da postoji: neformalnu globalnu mrežu moćnih i ultra-bogatih koji se međusobno poznaju, pomažu i štite od posledica. „Iznad određenog nivoa bogatstva i slave“, piše Džej Oliver Konroj za „Gardijan“, „ideološke razlike nestaju pred zajedničkim interesima elite“. I: „klasna solidarnost zaista postoji – samo ne među onima među kojima bi je levičari očekivali, već na samom vrhu društvene hijerarhije“.
*Autor je viši savetnik u ISAC fondu iz Beograda