Sažmimo ukratko činjenice o trenutnom stanju u okupiranim palestinskim teritorijama.
Palestinska vlast je osnovana 1994. godine, nakon Osla, sporazuma potpisanih u septembru 1993. između Organizacije za oslobođenje Palestine, na čijem čelu je bio Jaser Arafat, i izraelske vlade koju je predvodio Jicak Rabin. Ona je zamišljena kao privremeno telo, zaduženo da upravlja određenim delovima Zapadne obale i Pojasa Gaze, dok se ne postigne konačno rešenje sukoba i ne stvori palestinska država. U početku je predviđeno da njen vek traje samo nekoliko godina. Ipak, ona i danas postoji, više od tri decenije kasnije.
Jaser Arafat postaje predsednik Palestinske vlasti nakon izbora u januaru 1996, na prvom palestinskom predsedničkom glasanju. Od tog trenutka vlast obavlja svoje funkcije pod izraelskom okupacijom, bez kontrole granica, vazdušnog prostora, vodnih resursa i spoljne bezbednosti. Oslo je fragmentirao Zapadnu obalu na zone različitog pravnog statusa, drastično ograničavajući realnu suverenost vlasti. Ova institucionalna arhitektura uspostavlja nepotpunu upravu, zavisnu od Izraela i međunarodne pomoći, gde administracija napreduje brže od demokratije.
POST ARAFATOVO VREME
Posle smrti Jasera Arafata u novembru 2004, Mahmud Abas je izabran za predsednika Palestinske vlasti u januaru 2005. Njegov mandat je trebalo da traje četiri godine. Godinu dana kasnije, u januaru 2006, održani su poslednji palestinski parlamentarni izbori do danas. Izbori je dobio Hamas sa većinom mesta u Palestinskom zakonodavnom savetu, pobedivši Fatah, stranku koja je dominirala od osnivanja vlasti.
U međuvremenu, 2005, Izrael je sproveo jednostrano povlačenje iz Gaze, evakuišući jevrejske naseljenike iz Gush Katifa i uklanjajući naselja. Ova operacija, koja je uklonila nekoliko hiljada naseljenika i razmontirala njihove zajednice, predstavljala je prekretnicu u političkom i teritorijalnom pejzažu Gaze i dodatno produbila unutrašnje palestinske podele.
Ta pobeda izazvala je ozbiljnu političku krizu. Izrael, Sjedinjene Države i Evropska unija odbili su da priznaju vladu pod dominacijom Hamasa. Unutrašnje palestinske tenzije prerasle su u oružane sukobe. U junu 2007. Hamas preuzima kontrolu nad Pojasom Gaze, dok Fatah zadržava vlast na Zapadnoj obali. Od tog datuma palestinska teritorija je politički podeljena, sa dve suparničke vlasti, dva administrativna sistema i bez jedinstvenog političkog tela.
Ovaj raskid nije samo posledica ideološkog ili izbornog neslaganja. On je deo nasilne borbe za vlast između dva pokreta sa duboko različitim istorijama, strukturama i društvenim osloncima. Fatah, istorijski stub Organizacije za oslobođenje Palestine, potiče iz generacije nacionalističkih gerilaca šezdesetih i sedamdesetih. Postepeno se transformisao u institucionalni aparat, ugrađen u Palestinsku vlast, obeležen mrežama lojalnosti, klanskim logikama i snažnom personalizacijom moći. Hamas, nastao tokom Prve Intifade, razvijao se u opoziciji prema ovoj eliti, kombinujući islamsku ideologiju, društvenu delatnost i oružani otpor, sa popularnom bazom ukorenjenom pre svega u izbegličkim kampovima i određenim konzervativnim porodičnim mrežama. Nakon izbora 2006, koegzistencija postaje nemoguća. Bezbednosne snage lojalne Fatahu i naoružane brigade Hamasa direktno se sukobljavaju, posebno u Gazi. Dogodila su se otmice, likvidacije i ulično ratovanje, a palestinska krv prolivale su palestinske ruke. Ovaj sukob dodatno su podsticale stara plemenska rivalstva, lokalne porodične alijanse i ciklusi osvete, naročito u oblastima gde je centralna vlast bila slaba. Hamasovo preuzimanje Gaze 2007. predstavlja brutalni vrhunac ove unutrašnje borbe, koji je zapečatio političku, teritorijalnu i društvenu pukotinu iz koje se palestinski politički sistem nikada nije oporavio.
HAMAS VS FATAH
Bezbednosne službe su igrale ključnu ulogu u ovom sukobu. Pod Palestinskom vlašću, ove snage, delimično nasleđene iz ere Arafata, bile su brojne, fragmentisane i u velikoj meri politizovane. Dominirali su kadrovi bliski Fatahu i bili su pod direktnom kontrolom predsedništva. Obučavane, finansirane i podržavane delom od zapadnih i regionalnih aktera, prvenstveno su bile namenjene održavanju unutrašnjeg reda i koordinaciji bezbednosti sa Izraelom. Nakon izborne pobede Hamasa, ove službe su postale instrument političke borbe, nastojeći da obuzdaju, oslabe i neutralizuju islamski pokret. Kao odgovor, Hamas je razvio sopstvene oružane i bezbednosne snage, van bilo kakvog jedinstvenog lanca komandovanja. Sukobi 2007. bili su i rat između suparničkih bezbednosnih aparata, svaki nastojeći da silom nametne sebe kao jedinu legitimnu vlast.
Ova unutrašnja borba dodatno je pojačana kontrastnim regionalnim podrškama koje uživaju oba tabora. Fatah i Palestinska vlast dobijaju političku, finansijsku i bezbednosnu podršku Egipta, Jordana, Saudijske Arabije i zapadnih sila, koje vide Mahmuda Abasa kao umerenog partnera kompatibilnog sa diplomatskim procesom. Hamas, sa svoje strane, prima promenljivu, ali odlučujuću podršku Irana, Katara i, povremeno, Sirije i Turske. Ove spoljne podrške pojačavaju unutrašnju polarizaciju, pretvaraju političko rivalstvo u regionalno pitanje i smanjuju prostor za pomirenje, jer je svaki kamp uključen u antagonističke geopolitičke saveze.
U ovom regionalnom kontekstu, većina arapskih država, kao i Turska, u različitim stepenima, uskladile su se sa pozicijama koje promovišu Saudijska Arabija i Egipat protiv pokreta Muslimanske braće, dok Iran ostaje glavna regionalna sila koja podržava Hamas i suprotstavlja se toj osi. Posledica je produbljivanje palestinske fragmentacije, jer spoljne sile finansiraju i legitimišu suparničke frakcije, otežavajući pomirenje i pretvarajući palestinsko pitanje u poligon za šire rivalstvo na Bliskom istoku. Konkretno, Katar i Turska često su predmet optužbi evropskih država da podržavaju političke pokrete povezane sa Muslimanskom braćom, što dodatno produbljuje tenzije sa zagovornicima Palestinske vlasti i komplikuje diplomatske napore za ujedinjenje palestinskog političkog prostora.
Razlike između Fataha i Hamasa ugrađene su od samog početka u njihove osnivačke dokumente. Fatah se nalazi u ideološkom okviru Organizacije za oslobođenje Palestine, čija je Palestinska nacionalna povelja usvojena 1964. i izmenjena 1968. Ova povelja definiše Palestinu kao teritoriju koja se proteže od Mediterana do reke Jordan i potvrđuje upotrebu oružanog otpora kao sredstva nacionalnog oslobođenja. Ona usvaja radikalno neprijateljski stav prema cionizmu, koji smatra kolonijalnim projektom, ali ne razvija versku doktrinu niti strukturisan teološki antisemitizam. Vremenom, naročito od 1990-ih, Fatah je zvanično prihvatio princip pregovaračkog rešenja i priznao Državu Izrael, iako to priznanje ostaje osporavano od dela njegove baze i oslablјeno postojanjem maksimalističkog diskursa.
Hamas, je, naprotiv, usvojio 1988. osnivačku povelju koja je eksplicitno islamistička, u kojoj se sukob sa Izraelom prikazuje kao verska borba. Tekst sadrži otvoreno antisemitističke odlomke, koristi stereotipe i konspirativne reference i negira bilo kakvu legitimnost postojanja Izraela. Palestina se definiše kao neotuđiva islamska zemlja od Mediterana do Jordana, isključujući svaki teritorijalni kompromis. Slogan „od reke do mora“ uklapa se u ovu viziju, zagovarajući ekskluzivnu palestinsku suverenost nad celim prostorom između Jordana i Mediterana, što implicira nestanak Države Izrael. Godine 2017. Hamas je objavio novi politički dokument, odvojen od originalne povelje, u kojem ublažava neke formulacije, tvrdi da razlikuje Jevreje od cionizma i prihvata ideju palestinske države u granicama iz 1967, bez, međutim, priznavanja Izraela ili eksplicitnog odricanja od oružanog otpora. Ovaj dokument formalno ne poništava povelju iz 1988, koja i dalje ostaje ideološka referenca za deo pokreta.
Zbog ove ideologije, odbijanja priznanja Izraela i otvorenog zagovaranja nasilja protiv civila, Hamas su od 1990-ih kao terorističku organizaciju klasifikovali Izrael, od 1997. Sjedinjene Države, od 2001. i Evropska unija, kao i nekoliko drugih zapadnih država. Ni EU ni SAD nisu kvalifikovale pokret kao terorističku organizaciju, iako su neke njegove oružane frakcije, poput Brigada šehida Al-Aksa početkom 2000-ih, određene zemlje povremeno označavale kao takve. Ova pravna i politička distinkcija doprinosi međunarodnom priznanju Palestinske vlasti, dok istovremeno produbljuje trajni raskol sa Hamasom, koji se smatra političkim i vojnim akterom, ali fundamentalno nelegitimnim za veliki deo međunarodne zajednice.
Palestinski zakonodavni savet je postepeno prestao da funkcioniše. Mandat Mahmuda Abasa istekao je u januaru 2009, ali nisu organizovani novi predsednički izbori. Od tog trenutka vladao je uredbama, bez operativnog parlamenta. Opšti izbori, često najavljivani, a potom odlagani, konačno su otkazani u aprilu 2021, zvanično zbog izraelskog odbijanja da Palestincima u Istočnom Jerusalimu dozvoli glasanje. Ova odluka predstavlja simboličnu tačku preokreta između Palestinske vlasti i velikog dela stanovništva, koje to vidi kao trajno oduzimanje moći.
Tokom godina Palestinska vlast je sve više percipirana kao ukočena struktura, potkopana korupcijom, klijentelizmom i represijom političke opozicije. Njena uloga se uglavnom svodi na administrativno upravljanje i bezbednosnu koordinaciju sa Izraelom, dok joj se popularni legitimitet urušava. Nije uspela ni da se reformiše iznutra, niti da nametne obnovljen demokratski okvir.
U tom kontekstu institucionalnog slabljenja, izraelska politika na Zapadnoj obali doživela je značajno ubrzanje. Pod redovnim vladama Benjamina Netanjahua, naročito od njegovog povratka na vlast u decembru 2022, Izrael je usvojio niz mera kojima jača svoju civilnu i administrativnu kontrolu nad okupiranom teritorijom.
Jedna od centralnih tačaka ove strategije odnosi se na sticanje zemljišta na Zapadnoj obali. Do nedavno su direktne kupovine zemljišta izraelskih građana bile ograničene skupom pravila nasleđenih iz ranijih pravnih perioda, posebno jordanske administracije, i izraelskim vojnim procedurama koje su strogo regulisale transakcije u okupiranim teritorijama. Nove odluke vlade imaju za cilj da ukinu ili zaobiđu ta ograničenja, prekvalifikujući pravila kao zastarela ili diskriminatorska. Konkretno, to znači da izraelski građani sada mogu lakše da steknu parcele zemljišta na Zapadnoj obali putem kompanija, udruženja ili indirektnih pravnih mehanizama, bez administrativnih filtera koji su ranije ograničavali ove operacije. Istovremeno, otvaranje i centralizacija zemljišnih knjiga omogućava izraelskoj administraciji da identifikuje, ospori ili prekvalifikuje palestinska vlasnička prava, često stara, nepotpuna ili nepriznata u izraelskom pravnom sistemu. Ova promena znatno povećava rizik od otuđenja, jer se svako zemljište čije vlasništvo nije savršeno dokumentovano može proglasiti državnom svojinom ili preneti pod izraelsku kontrolu, pre nego što bude dodeljeno naseljima ili pojedincima. Dakle, nije reč samo o dobrovoljnim kupovinama, već o strukturnom procesu koji pretvara zemljišno pravo u politički instrument, olakšavajući kolonijalnu ekspanziju bez masovne zvanično proklamovane eksproprijacije.
Ove odluke, predstavljene kao tehničke ili administrativne, proizvode velike političke posledice. One konsoliduju kolonizaciju, normalizuju izraelsko prisustvo i dodatno smanjuju sposobnost Palestinske vlasti da efektivno upravlja. Nije reč o proglašenoj aneksiji, već o postepenom procesu koji Zapadnu obalu sve više integriše u izraelski sistem, na štetu svake perspektive palestinske državnosti.
Neuspeh palestinske demokratizacije i produbljivanje izraelske kolonizacije hrane se međusobno gotovo dve decenije. Vlast bez izbora od 2006, predvođena predsednikom na vlasti od 2005, bez novog popularnog mandata, pokazuje se nesposobnom da se suoči sa strukturisanom i odlučnom izraelskom politikom. Između unutrašnje političke paralize i kontinuiranog erodiranja teritorije, obećanje rođeno 1993. danas izgleda u velikoj meri ispražnjeno. A Epstajnova skandalozna skorašnja saga i umešanost skandinavskih aktera neće pomoći u vraćanju poverenja.
*Autor je bivši član visokih struktura UN