Postoje različite denominacije u judaizmu, kao što su npr. katolici, protestanti i pravoslavci u hrišćanstvu. Sadašnje denominacije judaizma su rezultat modernosti, kaže Vejman-Kelman.
Rođeni ste 1953. u Njujorku. Zašto ste se preselili u Izrael 1980-ih?
Preselio sam se u Izrael nakon što sam bio rukopoložen za rabina. Tokom godina sam se kretao između Sjedinjenih Američkih Država i Izraela. Prijatelji u kibucu Gezer, sekularnom kibucu, nedaleko od Jerusalima, želeli su da dodaju malo jevrejskog sadržaja kibucu. Pozvali su me na godinu dana da im pružim smernice. Ostao sam duže. Oženio sam svoju sadašnju ženu Paulu u kibucu, u braku smo 45 godina, naše prvo dete, Zohar, rođeno je tamo. Zatim smo se preselili u Jerusalim gde sam osnovao svoju kongregaciju.
Vi ste vodeća ličnost progresivnog reformističkog judaizma u Izraelu. Koje su njegove glavne karakteristike?
Postoje različite denominacije u judaizmu, kao što su npr. katolici, protestanti i pravoslavci u hrišćanstvu. Sadašnje denominacije judaizma su rezultat modernosti. Pre toga, jevrejske zajednice su bile izolovane, živele su u izolaciji, iako su Jevreji putovali po svetu i imali kontakt jedni sa drugima, njihove zajednice, od Poljske do Maroka, ostajale su autonomne. Pojavom modernog sveta i mogućnošću da Jevreji postanu građani zemalja u kojima su živeli, pojavili su se i različiti načini da se bude Jevrejin. Ortodoksni Jevreji nisu bili zainteresovani za moderni svet, više su voleli da žive u zatvorenim zajednicama, to su ultraortodoksni, sa svojim crnim šeširima i dugim loknama sa strane lica. Liberalni izraz judaizma prihvatio je modernost i njene izazove, dok je ostao lojalan judaizmu i njegovim praksama. Konkretan primer, u ortodoksnoj sinagogi, muškarci i žene sede odvojeno, a versko vođstvo je u rukama muškaraca. U liberalnim jevrejskim zajednicama, posebno u reformskom judaizmu, žene učestvuju ravnopravno i u potpunosti, one su rabini, vode službu i čitaju Toru tokom praznika. Reformski judaizam takođe snažno naglašava socijalnu pravdu, naime „Tikun Olam“/popravljanje sveta, čineći ga boljim mestom. To uključuje otvorenost prema LGBTQ+ zajednici i međuversku komunikaciju sa sveštenstvom iz drugih religija.
Reformistički pokret u Izraelu je jedinstven. Ovde imamo sopstvenu državu, vladu, parlament, vojsku. U Knesetu imamo verske ortodoksne političke stranke sa političkim uticajem i moći. Ortodoksne zajednice dobijaju ogromne količine državnog finansiranja za sinagoge i obrazovne institucije. Manji liberalni pokreti moraju sami da prikupljaju sredstva, oni su u veoma drugačijem položaju od svojih kolega van Izraela. Dalje, reformistički judaizam nije priznat u Izraelu kao zvanični deo judaizma. Ako ja obavim venčanje, država Izrael ga neće priznati. Ali ako jedan par sklopi građanski brak u inostranstvu, država Izrael će priznati takav venčani list, sve dok u Izraelu ne postoji opcija za građanski brak. Ovo je problematično, na primer za Jevreje iz bivšeg Sovjetskog Saveza koji nemaju mogućnost da dokažu da su Jevreji: moraju da prođu kroz ortodoksno obraćenje i da se venčaju kod ortodoksnog rabina. Malo je apsurdno da je Izrael jedino mesto na svetu gde ja, kao rabin, ne mogu da obavim venčanje koje je priznato u samom Izraelu.
Gde su progresivni Jevreji najbrojniji?
Nema sumnje da je najveća zajednica reformističkog judaizma u SAD. Postoji i konzervativni judaizam koji je takođe liberalan, bez obzira na ime. Cilj mu je očuvanje tradicija, dok je reformistički judaizam kreativniji i eksperimentalniji. Uprkos tome, konzervativni judaizam, sa zakašnjenjem od oko 10 godina, usvaja većinu promena koje reformistički pokret donosi judaizmu. Postoje još liberalniji pokreti, kao što su rekonstrukcionistički i obnovljeni judaizam.
Možete li objasniti raskol između ortodoksnih rabina širom sveta koji se protive državi Izrael i onih koji lobiraju za brisanje Palestinaca iz istorijske Palestine?
Sve što ću reći u svojim odgovorima je uopšteno i uvek ima izuzetka od onoga što sam rekao. Ortodoksni judaizam nije monolitan. Moderni ortodoksni rabini su potpuno posvećeni poštovanju jevrejskog zakona, veoma su nacionalistički nastrojeni, neki su ultranacionalistički nastrojeni, i služiće vojsku u Izraelu. Njihove izjave su žestoko cionističke, rasističke, ksenofobične, mizogine, i sve ostalo sa spisku. Među ultraortodoksnim rabinima postoje podele. Unutar ove grupe postoje oni koji čekaju Mesiju, žive u Izraelu, ali ne priznaju legitimitet države Izrael kao jevrejske države. Odbijaju da služe vojsku, da glasaju, da plaćaju poreze, i šalju svoju decu u segregirane škole. Na Zapadnoj obali, pokret doseljenika obuhvata uglavnom moderne ortodoksne Jevreje koji su osnovali naselja na palestinskim teritorijama. Oni su zaista posvećeni brisanju palestinskog prisustva u zemlji Izraela. Oni čvrsto veruju da je cela zemlja Izraela data jevrejskom narodu, da Palestinci nemaju pravo da žive tu, to mogu samo ako se potpuno potčine jevrejskoj vlasti, bez prava na vlasništvo nad zemljom. Neki od tih ljudi su sada članovi sadašnje vlade, zbog čega je ova vlada najdesničarskija ultranacionalistička vlada koju je Izrael ikada imao. Ben Gvir, ministar za nacionalnu bezbednost, i Smotrič, ministar finansija, su među onima koji promovišu užasne aktivnosti na Zapadnoj obali usmerene na to da živote Palestinaca učine jadnim.
Postoje tenzije između ultraortodoksnih Jevreja i modernih ortodoksnih Jevreja koji veruju da svi jevrejski građani Izraela treba da služe vojsku, dok ultraortodoksni veruju da je posvećivanje života neprekidnom proučavanju Tore njihov način zaštite Jevreja. Sekularni i tradicionalni izraelski Jevreji to ne veruju, oni preziru ultraortodoksne Jevreje.
Zatim postoji veoma mali deo ultraortodoksnih Jevreja, Neturei Karta, koji su izuzetno propalestinski orijentisani, čak mogu izraziti podršku Iranu i Hamasu, to je zato što su žestoki anticionisti. Oni predstavljaju samo mali deo jevrejske populacije, ima ih nekoliko u Izraelu, ali većina je u Sjedinjenim Američkim Državama, gde žive običnim životima, mada sa malo političke zainteresovanosti. Satmar Hasidi su anticionisti ali nisu politički propalestinci.
Sinagogu Kol HaNešana u Jerusalimu koja je izrasla u najveću reformističku kongregaciju u Izraelu osnovali ste 1985. U vašoj sinagogi održavate molitve za mir na arapskom jeziku. Možete li nam reći više o molitvama u vašoj sinagogi od oktobra 2023?
Sinagogu sam osnovao pre 40 godina. Tada je postojao konsenzus da molitve za mir treba da budu uključene u našu službu. Na jednoj međuverskoj konferenciji upoznao sam jednog malezijskog muslimanskog imama. Opisao sam mu da na kraju svake službe izgovaramo molitvu za mir na hebrejskom. Pitao sam ga da li postoji neka molitva za mir na arapskom koju bi mogao da me nauči, i to je i uradio: „Alahuma anta as-salam va minka as-salam“/“O Bože, ti si mir, a mir dolazi od tebe.“ Svaka služba sada se završava ovom molitvom na arapskom. Često imamo posetioce iz različitih religija u našoj sinagogi, uvek pozivam njihovo sveštenstvo da pokrene molitvu za mir na svom jeziku i iz svoje tradicije. Naša sinagoga ima dugu i jaku tradiciju molitve za mir. Posle 7. oktobra, moj naslednik se veoma trudio da održi posvećenost molitvi za mir. Dodate su molitve za taoce, kao i za one koji pate u Gazi, što nije bilo lako za kongregaciju, ali su smatrali da je to nešto važno učiniti bez obzira. Naša kongregacija je dobro uradila u održavanju nade da je mir moguć i da se mora dogoditi, iako stvarnost možda ne odražava tu nadu.
Svetska unija progresivnog judaizma vodi Jevrejsku inicijativu za efektivno davanje, prikupljajući i distribuirajući donacije za spasavanje života širom sveta. Da li progresivne sinagoge u Izraelu prikupljaju sredstva za žrtve izraelske brutalnosti u Gazi i na Zapadnoj obali?
Članovi reformističkih kongregacija su nesrazmerno zastupljeni u organizacijama koje pokušavaju da pomognu Palestincima. 7. oktobar je to otežao, neki koji su bili uključeni u mirovni rad su se povukli. Drugi su imali suprotan odgovor, naterao ih je da se dodatno obavežu da rade na miru između Palestinaca i Izraelaca. Naša kongregacija je takođe bila na čelu demonstracija koje su zahtevale oslobađanje talaca. Našli smo se u dvostrukoj stvarnosti brige o patnji jevrejskih talaca, dok smo istovremeno priznavali patnju Palestinaca. Naši članovi održavaju bliske odnose koje su imali sa stanovnicima Gaze pre oktobra 2023. Nemamo direktan način da pomognemo Palestincima u Gazi. Ne znam da li Izraelci daju novčane donacije za Gazu.
Takođe su stvari trenutno prilično užasne na Zapadnoj obali. Ja sam jedan od osnivača organizacije Rabini za ljudska prava. Rabini skoro svih denominacija su članovi. Sarađujemo sa drugim hrišćanskim i palestinskim grupama kako bismo organizovali zaštitno prisustvo od napada doseljenika i vojske na Palestince tokom berbe maslina. Bio sam tamo u oktobru i pomagao.
Bili ste jedan od osnivača i predsednik organizacije „Rabini za ljudska prava“, koja je posvećena razotkrivanju kršenja ljudskih prava počinjenih od Izraela, i zalaganju za pravdu u Izraelu i na palestinskim okupiranim teritorijama. Da li to uključuje i kraj okupacije i aparthejda?
Ne znam da li organizacija ima zvaničan stav o okupaciji. Ali ne poznajem nikoga u organizaciji ko nije za potpuno okončanje okupacije. Fokusiramo se na kršenja ljudskih prava i svesni smo da sama okupacija onemogućava Izraelu da ne krši ljudska prava. Dozvolite mi da to kažem ovako, kada dođe do kršenja ljudskih prava, ponekad možemo da intervenišemo, npr. pružanjem zaštitnog prisustva, ali okončanje okupacije je daleko od naše kontrole, iako idemo na demonstracije protiv okupacije.
Ako u progresivnom judaizmu Izrael ostaje „centar jevrejskog naroda i jevrejskog identiteta“, tj. cionizma, kako je cionizam kompatibilan sa pravima Palestinaca?
Verujem, svim srcem, da Izrael može biti i cionistička i demokratska država i, ako Bog da, postojaće rešenje sa dve države, gde bi Palestinci uživali sva prava nezavisne, suverene i ravnopravne države, dok bi istovremeno imali jednaka prava kao građani jevrejske države Izrael.
Izraelski „Zakon o povratku“ daje državljanstvo celoj izraelskoj dijaspori, uključujući decu i unuke. Ukoliko bi postojali lideri na obe strane koji mogu da prevaziđu strah i odlučni su da stvore trajni mir, možete li zamisliti slučaj za slično pravo na povratak Palestinaca koji su bili primorani da napuste svoju domovinu, sada Izrael, 1948?
Trenutno ne vidim da se bilo koje društvo kreće u tom pravcu. Ne mogu da zamislim da lideri na obe strane stvaraju mirno rešenje, to nije trenutna realnost. Voleo bih da znam šta bi to omogućilo.
Ali verujem da će se to na kraju dogoditi u nekom obliku, Izrael i Palestina će biti dve nezavisne zemlje, a Palestinci će moći da se vrate u domove svojih predaka. Verujem da kada dođe Mesija neće biti potrebe ni za kakvom nacionalnom državom, bilo koje vrste. To je moj krajnji san. Ali još uvek nismo u mesijanskim vremenima. Trenutno samo radim na rešenju o dve države, nije realno raditi više od toga u ovom trenutku.
Kako se nosite sa ovim trenutnim ne baš optimističnim izgledima?
Mnogo plačem, što je reakcija mnogih od nas, mnogo se molim i verujem u obavljanje svakodnevnih poslova, idem na demonstracije, pomažem u posvećenosti moje zajednice miru i koegzistenciji. To je otprilike sve što mogu da uradim u ovom trenutku.
Međutim, uprkos teškoj realnosti u Izraelu, zapanjen sam brojem Jevreja i Palestinaca koji su i dalje posvećeni pravdi, dijalogu i miru. Ovi aktivisti, iako ih je malo, imaju veliku energiju i viziju. Oni mi daju nadu za budućnost.
Prevod: Zorana Kostić