Ovaj ponedeljak u decembru 2025. bio je jedno od njih. Pod niskim, olovnim nebom, uz zujanje helikopterskih patrola i zatvorene ulice vladine četvrti, nemačka prestonica pretvorila se u pozornicu geopolitičke drame u kojoj je kancelar Fridrih Merc očigledno nameravao da bude režiser. Sa padom noći, fotografija objavljena na mreži X zamrzla je trenutak u vremenu: četrnaest lidera, među njima i Volodimir Zelenski, okupljeni oko kancelara, ispod natpisa istovremeno svečanog i gotovo inkantatornog: „Vreme mira je došlo.“ U središtu sedi Merc, pogled miran, ruke položene na pregovarački sto poput šahiste posle odlučujućeg poteza.
Ipak, iza ove pažljivo komponovane slike, između blještavila reflektora i odjeka zvaničnih saopštenja, izranjalo je dublje pitanje: da li je Evropi zaista potrebna snažna Nemačka?
To pitanje nipošto nije trivijalno. Nemačka je, po svojoj istoriji, ekonomskoj težini i geografskom položaju, oduvek bila ambivalentni džin evropskog kontinenta. Preslaba — Evropa gubi ravnotežu; previše moćna — duhovi prošlosti ponovo se vraćaju. Svojim diplomatskim aktivizmom i planom ponovnog naoružavanja bez presedana, Fridrih Merc je otvorio davno uspavanu raspravu: posle trauma dva svetska rata, posle decenija uzdržanosti pod Helmutom Kolom, a zatim Angelom Merkel, može li i treba li Evropa da prihvati povratak asertivne, pa čak i dominantne Nemačke?
BERLIN, POZORNICA AMBICIOZNOG I UZNEMIRUJUĆEG POVRATKA
Od kraja Merkeline ere, Nemačka je tragala za sopstvenim glasom. Fridrih Merc, izabran u maju 2025, obećao je da će ga vratiti. Nema više šapata; na njihovo mesto stupaju deklaracije. Nema više pažljivo odmerene opreznosti njegove prethodnice, zamenjene otvorenijom, vidljivijom, gotovo teatralnom diplomatijom.
Samit o Ukrajini, održan u Berlinu pretvorenom u diplomatsku tvrđavu, trebalo je da posluži kao dokaz: Nemačka više nije sporedni akter, već osovina Evrope u krizi. Angela Merkel, u retkom javnom komplimentu, pozdravila je njegov dolazak kao povratak nemačkog šarma i glasa. Iz usta „gvozdene kancelarke“, ta opaska zvučala je poput posvećenja.
Pa ipak, zidovi Brisela odoleli su novom berlinskom zamahu. Jedva da je porodična fotografija obišla svet, a već su granice ove ambicije postale očigledne. Mercosur, ogromno latinoameričko tržište kojima se Evropa već decenijama udvara, ponovo je izmaklo Mercu iz ruku. Zašto? Zato što je Evropska unija, rastrzana između ekonomskih interesa i ekoloških zabrinutosti, odlučila da odloži sporazum umesto da popusti pod nemačkim pritiskom. „Merc je za sada podbacio“, pisao je Tagesspiegel, a to „za sada“ obuhvata i nadu i krhkost njegove pozicije.
Iza trgovinskih pregovora, međutim, nadvija se fundamentalnije pitanje: da li Evropa ima koristi od toga da se Nemačka nametne kao lider? Pristalice snažne Nemačke tvrde da fragmentisanom kontinentu, suočenom s agresivnom Rusijom, usponom Kine i neizvesnom Amerikom, treba motor. Bez Berlina, ko će nositi evropski glas? Skeptici uzvraćaju da Nemačka, čak i demokratizovana i pacifikovana, ostaje kolos na glinenim nogama. Njena istorija, demografska težina i ekonomski uticaj čine je nezgrapnim partnerom. Ko može garantovati da previše moćna Nemačka jednog dana neće skliznuti u unilateralizam?
Tu je i drugo obećanje, jednako simbolično: korišćenje zamrznute ruske imovine za finansiranje obnove Ukrajine. Smela, gotovo revolucionarna ideja, prihvaćena od atlantskih jastrebova, ali blokirana pravnim i političkim rezervama evropskih partnera. Za svega nekoliko meseci, Merc je naučio surovu lekciju: čak ni snažna Nemačka ne može nametnuti svoju volju bez kompromisa. A možda je to i dobro. Jer Evropa je, uostalom, izgrađena na ravnoteži među nacijama, a ne na hegemoniji jedne.
BALKAN, OGLEDALO NEMAČKOG PARADOKSA
Nigde nemačka obnovljena centralnost nije opipljivija nego na Balkanu, gde njen uticaj nije ni retorički ni apstraktan, već konkretan, merljiv i strukturalan. Nemačka ostaje najveći pojedinačni investitor i trgovinski partner Srbije, zapošljavajući više od 80.000 ljudi u kompanijama u nemačkom vlasništvu krajem 2025, poziciju koju Berlin sve češće koristi da izvrši pritisak na Beograd u pravcu normalizacije odnosa s Kosovom. U Bosni i Hercegovini, Nemačka je ojačala svoju ulogu garanta bezbednosti kroz prošireni doprinos misiji EUFOR Althea, čiji je mandat obnovljen u novembru 2025. uz izričitu nemačku podršku, dok Berlin ostaje jedan od ključnih diplomatskih aktera u održavanju krhke postdejtonske ravnoteže. Nemačka je i vodeći spoljni podržavalac institucija i javnih finansija Kosova, ostvarujući presudan uticaj u koordinaciji s okvirima EU i NATO.
Izvan bezbednosti, Berlin je ponovo preuzeo vođstvo nad evropskom putanjom Zapadnog Balkana. U 2025, Nemačka je predvodila napore unutar Evropske unije da se oživi zamah pristupanja za Severnu Makedoniju i Albaniju, dok je napredak Srbije i Bosne jasnije vezala za pravosudne reforme i usklađivanje sa spoljnom politikom EU, uključujući sankcije Rusiji. Energetska strategija dodatno produbljuje ovo prisustvo: interkonektori uz nemačku podršku i finansiranje razvojnih banaka sada podupiru napore da se smanji regionalna zavisnost od ruskog gasa putem pravaca kroz Grčku i Hrvatsku, uz značajna ulaganja u obnovljivu energetsku infrastrukturu u Albaniji i Crnoj Gori. U Sarajevu i Prištini, Nemačka se sve češće doživljava kao presudna evropska sila. U Beogradu se, naprotiv, isti uticaj često vidi kao uslovljavanje koje nameće dominantni akter. Balkan tako kristalizuje nemački paradoks u njegovom najčistijem obliku: stabilnost postignutu kroz liderstvo, ali zasenčenu ogorčenjem i istorijskom nelagodom.
UKRAJINA, ILI KRSTAŠKI POHOD RAZDORNOG KANCELARA
Ako jedan dosije oličava i posvećenost Fridriha Merca i rizike koje preuzima, to je Ukrajina. Tu nema polovičnih mera. Od trenutka stupanja na dužnost, on je učinio Nemačku najistaknutijim evropskim podržavaocem Kijeva: isporuke teškog naoružanja, masivnu finansijsku pomoć i, iznad svega, nedvosmislenu retoriku. Rusija, tvrdi on, ne vodi konvencionalni rat, već hibridni rat protiv same Nemačke — podmukli napad koji kombinuje sajber-napade, dezinformacije i energetski pritisak.
Kao odgovor, Merc je pokrenuo najveći program ponovnog naoružavanja od kraja Hladnog rata. Bundesver, dugo zapostavljen, treba da postane vodeća konvencionalna sila Evrope, s budžetom od 83 milijarde evra i ponovnim uvođenjem obaveznog vojnog roka. Istorijski zaokret.
Ipak, to naoružavanje, ma koliko nužno pred ruskom pretnjom, budi zebnju. U Istočnoj Evropi, zemlje poput Poljske vide u njemu bezbednosnu garanciju. U Južnoj Evropi, druge, među njima Francuska i Italija, pitaju se da li bi previše militarizovana Nemačka mogla destabilizovati kontinent. A šta je sa samim Nemcima? Deo javnog mnjenja, obeležen užasima dvadesetog veka, strahuje od prekomerne militarizacije. Nemačka, na kraju krajeva, nije uvek bila brana ratu; često je bila njegov pokretač.
Merc ne gaji takve sumnje. Osnovao je Savet za nacionalnu bezbednost, umnožio posete Kijevu i pokazao nepokolebljivu podršku Zelenskom. Ali Istorija šapuće upozorenje: kada se Nemačka naoružava, Evropa strepi. Godine 1914. i 1939. nemačko naoružavanje gurnulo je kontinent u katastrofu. Danas su okolnosti drugačije, ali nepoverenje ostaje.
IZRAEL, ILI SUPTILNA VEŠTINA RAVNOTEŽE PRED TEŠKIM SEĆANJEM
Ako je Ukrajina pozornica Mercove čvrstine, Izrael je ona njegovih dilema. Zbog svoje prošlosti, Nemačka održava jedinstven, gotovo sveti odnos sa jevrejskom državom. Ali kada je 2025. izbio rat u Gazi, Merc se našao između dve opasnosti: podržati strateškog saveznika, a da ne otuđi sve kritičnije javno mnjenje.
U početku je obustavio isporuke oružja, simboličan gest koji je brzo povučen posle primirja. „Prijatelj“, nazvao ga je izraelski ministar spoljnih poslova Gideon Sar tokom Mercove posete Jerusalimu. Prijatelj, ali ne slepi saveznik. Kancelar je potvrdio neraskidive veze između dve zemlje, uz oprezno priznanje postojanja moralnih dilema.
Ovaj dosije razotkriva još jednu napetost: Nemačka se oseća moralno obavezanom, zbog svoje prošlosti, da podrži Izrael. Ali dokle ta obaveza može ići? Dokle Evropa, koja polaže pravo na neutralnost i ravnotežu, može slediti Berlin po tako klizavom terenu? Pitanje je tim osetljivije što je Nemačka, od Šoe, odnos sa Izraelom učinila kamenom temeljcem svoje diplomatije. Ali u svetu umnoženih sukoba, da li je bezuslovni savez još uvek održiv?
AFERA SANSAL, ILI TIŠINA KOJA GOVORI GLASNIJE OD REČI
Dok se Merc bavio velikim međunarodnim pitanjima, u senci se odvijala druga drama: slučaj Bualema Sansala, francusko-alžirskog pisca osuđenog u Alžiru zbog vređanja predsednika. Njegovo konačno oslobađanje nije imalo nikakve veze s kancelarom. Bio je to nemački predsednik Frank-Valter Štajnmajer koji je tiho posredovao, obezbedivši pomilovanje bez pompe.
Zašto je Merc ostao po strani? Zato što su ljudska prava, na agendi lidera opsednutog geopolitikom, rangirana ispod Ukrajine, Mercosura i Kine. Ili možda zato što, u Evropi gde su demokratske vrednosti pod pritiskom, Nemačka ima druge prioritete.
Koji god da je razlog, epizoda otkriva neprijatnu istinu: Nemačka previše usredsređena na veliku strategiju rizikuje da zanemari ciljeve koji su nekada definisali njen moralni ugled, pre svega odbranu sloboda. I tu žulja cipela. Evropi je potrebna snažna Nemačka, ali joj je potrebna i moralna Nemačka. Pod Mercom, ravnoteža se opasno naginje ka realizmu.
NEMAČKA ODOZDO, ILI ZABORAVLJENI IZAZOV NESTRPLJIVOG KANCELARA
Ako Fridrih Merc blista na svetskoj sceni, kod kuće sumnje bujaju. Ankete su neumoljive: svega 23 odsto Nemaca odobrava njegov učinak. Zašto takvo odbacivanje? Zato što diplomatija, ma koliko blistava, ne hrani porodice. Nemačka ekonomija, nekada motor Evrope, posustaje. Preti recesija, inflacija nagriza kupovnu moć, a krajnja desnica, podgrejana anti-elitističkom retorikom, jača u istočnim pokrajinama.
„Potrebne su mu domaće pobede“, sažima politikolog Uve Jun iz Trira. Kancelar, ma koliko diplomatski nadaren, ne može sebi priuštiti da zanemari sopstveni narod. Nemci čekaju odgovore o energiji, penzijama, imigraciji. A Merc, očaran velikom evropskom igrom, ponekad deluje udaljen od tih briga.
U tome leži prava opasnost. Nemačka snažna u inostranstvu, ali krhka kod kuće, jeste ranjiva Nemačka. Ako Merc ne uspe da oživi ekonomiju i ublaži društvene tenzije, njegov geopolitički projekat srušiće se pod sopstvenom težinom. Evropi ne treba džin na glinenim nogama.
FRANCUSKA, NEOPHODAN PARTNER ILI OPREZNI RIVAL
Jedan akter još nedostaje na ovoj slici: Francuska. Pariz i Berlin dugo su činili osnivački par Evrope. Pod Mercom, međutim, odnos je složeniji. Nemačka teži da vodi; Francuska, sa svojim iskustvom i mrežama, ublažava, prilagođava, uravnotežuje.
Uzmimo zamrznutu rusku imovinu. Merc želi da je upotrebi za Ukrajinu; Makron okleva, svestan pravnih posledica. Ko je u pravu? Možda niko. Ali jedno je sigurno: bez Francuske, Nemačka rizikuje izolaciju; bez Nemačke, Francuska gubi težinu. Zajedno mogu parirati Rusiji, Kini i Sjedinjenim Državama. Odvojeno — slabe.
Istorija to potvrđuje. Devedesetih godina, ishitreno nemačko priznanje Hrvatske pogoršalo je rat u Jugoslaviji. Francuska je, posredovanjem, pomogla da se povrati ravnoteža. Danas se obrazac ponavlja. Mercov aktivizam potreban je Parizu kako bi se izbegle greške prošlosti.
Ostaje pitanje: da li Evropi treba snažna Nemačka, ili uravnotežen francusko-nemački dvojac? Sama Nemačka, ma koliko dobronamerna, uliva strah. Sama Francuska, ma koliko diplomatska, nema dovoljnu težinu. Zajedno, one oličavaju ravnotežu koja je dugo bila snaga Evrope.
KANCELAR NA RASKRŠĆU ISTORIJE
Fridrih Merc oličava Nemačku u pokretu, rastrzanu između potrage za moći i sopstvenih demona. Vratio je glas svoje zemlje na svetsku scenu. Ali hoće li slušati one, kod kuće i širom Evrope, koji očekuju više od velikih govora?
Njegova sudbina, i sudbina Evrope, odlučivaće se na tri fronta. U inostranstvu, gde mora dokazati da Nemačka može biti snažna, a da ne bude nametljiva. Kod kuće, gde mora ubediti Nemce da njegova vizija služi njihovim interesima. I sa partnerima, gde mora prihvatiti da snaga Evrope leži u ravnoteži, a ne u hegemoniji jedne sile.
Nemačka se vratila. Pitanje je da li je Evropi zaista potrebna — i da li je spremna da prihvati rizike koji s tim dolaze. Jer Nemačka koja postane previše snažna mogla bi, uprkos sebi, ponovo postati problem za kontinent koji tvrdi da želi da spase.
*Autor je bivši visoki službenik UN