Svet

0

Izbori u SAD: Elektori važniji od procenata

Autor: KP

Izvor: Beta

Izbori u SAD: Elektori važniji od procenata

Izvor: Foto: Beta, AP / R S Iyer

Za razliku od drugih demokratskih država, osobenost izbornog sistema SAD je da ne pobeđuje nužno kandidat koji osvoji najviše glasova na nivou cele zemlje, već koji "skupi" najmanje 270 od 538 takozvanih elektora.

Svaka od 50 saveznih država "šalje" u elektorski koledž onoliko elektora koliko ona ima članova u Kongresu SAD, najmanje tri.

Kandidat koji pobedi u jednoj saveznoj državi "dobija" sve njene elektore, osim u Mejnu (od 1972. godine) i Nebraski (od 1992. godine). Elektore Mejna i Nebraske kandidati mogu da podele, zavisno od rezultata na nivou izbornih jedinica tih država.

Elektorski koledž je prviremena grupa delegata izabranih samo za tu, jednokratnu namenu. Pošto se sastanu u decembru i formalno izaberu predsednika, njihova funkcija prestaje.

Dakle, formalno ili tehnički gledano, predsednika SAD ne biraju građani nego elektori, posrednici. Suštinski, predsednika biraju građani zbog toga što elektori gotovo bez izuzetka slede volju birača savezne države koju predstavljaju, iako ih Ustav SAD ne obavezuje na to.

Elektorski sistem sa sobom nosi niz osobenosti i duboko je ukorenjen u američkom federalnom sistemu. Taj sistem je rezultat kompromisa iz vremena osnivanja države u 18. veku, pošto njime i male savezne države zadržavaju određeni uticaj na ishod predsedničkih izbora.

Vajoming, država sa najmanje stanovnika u SAD, oko 560.000, ima tri elektora koji su značajniji za ishod izbora nego što bi bili njeni žitelji kada bi glas svakog američkog birača jednako vredeo.

Protivnici instituta elektorskog koledža kao njegovu najveću manu ističu mogućnost da izbore izgubi predsednički kandidat koji osvoji više glasova na nivou cele zemlje. To se dogodilo pet puta, tri puta u 19. veku (1824, 1876. i 1888. godine), zatim 2000. i na prethodnim izborima 2016. godine, kada je kandidatkinja demokrata Hilari Klinton dobila oko tri miliona glasova više od Trampa na nivou cele države, ali ne i većinu elektorskih glasova.

Pristalice postojećeg izbornog sistema navode da bi njegovom promenom i ukidanjem elektorskog koledža države sa najvećim brojem stanovnika, kao što su Kalifornija i Teksas, imale presudan uticaj na ishod izbora i da bi bila ignorisana pitanja značajna za birače u manjim državama.

Birači na izborima ubacuju samo jedan listić, kojim podržavaju kandidate jedne stranke i za predsednika i za potpredsednika SAD. Na izborima 3. novembra, ili Trampa (74) i potpredsednika SAD Majka Pensa, ili Bajdena (77) i njegovu kandidatkinju za potpredsedničko mesto, senatorku Kamalu Haris.

Birači se, dakle, ne opredeljuju za jednog nego za čitavu grupu elektora jedne stranke u određenoj saveznoj državi, kojih ima onoliko koliko ta država daje elektora.

Na glasačkim listićima u najvećem broju saveznih država ne stoje imena elektora, već najčešće samo imena kandidata stranke za predsednika i potpredsednika SAD. Ispred imena kandidata, recimo Demokratske stranke, na listiću piše "elektori za" Džozefa Bajdena i Kamalu Haris.

Od elektora se očekuje, a mnogi moraju i da se obavežu, da će u decembru, kada se sastane elektorski koledž, glasati za predsedničkog i potpredsedničkog kandidata one stranke koja ih je nominovala.

Međutim, uoči svakih neizvesnih izbora u SAD, postoji bojazan da pojedini elektori na elektorksom koledžu neće glasati u skladu s voljom većine savezne države koja ih je izabrala, odnosno da neće glasati za kandidate koje predstavljaju.

Takvi "neverni elektori" do sada nisu imali uticaja na konačan ishod, ali ih je na prethodnim predsedničkim izborima 2016. godine bilo više nego ikada ranije, čak sedam. Dva od tih sedam "izdala" su Trampa, a pet Hilari Klinton.

Predstojeći izbori jesu neizvesni, uprkos tome što Bajden, bivši potpredsednik SAD i dugogodišnji senator, ima prednost u anketama na nivou cele države. Međutim, najnovije ankete ukazuju da je u više ključnih saveznih država, od kojih direktno zavisi ishod izbora, razlika između dva kandidata manja od jedan odsto.

Na svim izborima od 1900. do 2016. godine ukupno je bilo osam "nevernih elektora", u osam izbornih ciklusa po jedan, dok je jedan elektor ubacio prazan listić 2000. godine.

Profesorka Univerziteta Novog Meksika Lona Rae Atkeson rekla je u okviru onlajn programa Centra Stejt departmenta za inostrane medije (Foreign Preš Center, FPC), da "neverni elektori" najčešće glasaju za nekog ko uopšte ne učestvuje na izborima, a svakako ne glasaju za rivalskog kandidata.

Kao primer je navela jednog od pet "nevernih elektora" Hilari Klinton koji je 2016. na elektorskom koledžu glasao za njenog nekadašnjeg unutarpartijskog rivala Bernija Sandersa umesto za nju.

"U nekim državama oni mogu da budu zamenjeni ako ne glasaju kako bi trebalo, ali u drugim državama ne. Šta god da urade, to se uvažava. Ali, reč je o lojalnim članovima partije, tako da to nije verovatno", kazala je Atkeson.

Iako brojne savezne države na razne načine pokušavaju da spreče mogućnost pojave "nevernih elektora", većina stručnjaka za ustavno pravo veruje da elektori, nakon što su ih birači izabrali, imaju po Ustavu slobodu da glasaju za bilo kog kandidata.

Američki profesor političkih nauka Mark Rozel (Mark J. Rozell) rekao je u okviru programa FPC da su "neverni elektori" interesantna pojava ustavnog sistema SAD, ali veoma retka.

"To je član elektorskog koledža koji kaže: 'Ja neću da glasam u skladu s voljom birača u mojoj državi, mislim da je moja država donela lošu odluku i ja ću da glasam suprotno volji većine.' To je veoma komplikovano pitanje u našem federalizmu, jer je većina država usvojila zakone kojima je zabranila takvo postupanje elektora, a federalni Ustav kaže da oni imaju diskreciono pravo da glasaju po svojoj volji", naveo je Rozel.

Vrhovni sud SAD je nedavno podržao pravo saveznih država da ograniče elektore i primoraju ih da na elektorksom koledžu glasaju u skladu s voljom većine birača te države, dodao je Rozel, dekan fakulteta političkih nauka pri Univerzitetu Džordž Mejson u Virdžiniji.

Prema 12. amandmanu na Ustav SAD, 538 izabranih elektora ne glasa na jednom mestu, već se oni okupljaju po saveznim državama, prvog ponedeljka posle druge srede u decembru. Ove godine će se sastati 14. decembra.

Oni odvojeno glasaju za predsednika i za potpredsednika SAD i šalju te glasačke listiće određenim državnim zvaničnicima. Potom se razilaze i elektorski koledž prestaje da postoji do izbora novog, četiri godine kasnije.

Oba doma Kongresa SAD okupljaju se na zajedničkoj sednici 6. januara kada se broje i objavljuju glasovi elektora za dve najvažnije funkcije u SAD. Ako 6. januar pada u nedelju, Kongres može da odabere drugi datum, što je bio slučaj 2013. godine.

Odlazeći potpredsednik SAD, koji je po funkciji predsednik Senata, proglašava pobednicima kandidate za predsednika i potpredsednika koji su osvojili najmanje 270 od 538 elektorskih glasova.

Glasove elektora, pojedinačne ili na nivou savezne države, moguće je osporiti na zajedničkoj sednici dva doma Kongresa, koji odvojeno glasaju o prihvatanju ili odbacivanju prigovora. Ako se oba doma slažu s primedbom, onda se elektorski glas (ili glasovi) ne računa, a u suprotnom ostaje na snazi.

Ako nijedan kandidat ne osvoji 270 elektora, predsednika SAD bira Predstavnički dom Kongresa SAD, što se nije dogodilo od 1824. godine. Na predstojećim izborima, takva situacija je moguća jedino ako bi i Tramp i Bajden imali po 269 elektora.

Profesor Rozel navodi da to teoretski i ove godine može da se dogodi, ali dodaje da je "izrazito neverovatno" jer bi predstavljalo "statističku opskurnost".

Predstavnički dom glasa za predsednika SAD tako što svaka država ima jedan glas, što inače nije slučaj u tom telu, u kojem su federativne jedinice predstavljene srazmerno broju stanovnika. Potpredsednika SAD bira Senat tako što svaki od 100 senatora ima pravo glasa.

Predsednik SAD postaje kandidat koji dobije najmanje 26 glasova, odnosno podršku 26 saveznih država u Predstavničkom domu, a potpredsednik postaje kandidat koga podrži najmanje 51 senator.

Distrikt Kolumbija, što je zvaničan naziv za američki glavni grad Vašington, učestvuje na predsedničkim izborima sa tri elektora, ali ne i na eventualnim dodatnim izborima u Kongresu SAD pošto nije predstavljen u tom telu.

Mandat američkog predsednika počinje 20. januara, a ako Predstavnički dom do tada ne uspe da ga izabere, onda, prema 20. amandmanu na Ustav SAD, novoizabrani potpredsednik SAD vrši funkciju šefa države do okončanja izbornog procesa.

Ako do 20. januara nisu izabrani ni predsednik ni potpredsednik SAD, Kongres može zakonom da odredi ko će biti privremeni predsednik.

Profesorka Atkeson navodi da je tokom godina bilo mnogo planova za promenu izbornog sistema i dodaje da je za prelazak na klasični sistem, u kojem pobeđuje kandidat sa najviše glasova, potrebno da takav zakon usvoje savezne države koje u zbiru daju 270 od 538 elektorskih glasova.

"Do jula ove godine, takav zakon je usvojilo 16 saveznih država koje u zbiru imaju više od 190 elektora, i to su sve 'plave' države (u kojima demokrate imaju jasnu većinu)", rekla je Atkeson u okviru programa FPC "Virtuelna novinarska tura".

Navela je da je među pristalicama demokrata ubedljiva većina za promenu, a da je obrnuto kod republikanaca, čija su poslednja dva predsednika, Tramp i Buš mlađi, postali predsednici upravo zahvaljujući sistemu elektora, pošto su u celoj državi dobili manje glasova od rivala.

Broj predstavnika svake savezne države u Kongresu SAD, a time i broj njenih elektora, menja se posle popisa koji se sprovodi na 10 godina, dodaje Atkeson, direktorka Instituta za društvena istraživanja pri Univerzitetu Novog Meksika.

"U vremenu između dva popisa, dešava se da u elektorskom koledžu neke države imaju ili manje ili više članova nego što bi trebalo prema broju stanovnika. Na primer, Kalifornija je 1988. godine trebalo da ima 54 elektora zbog povećanja broja stanovnika od prethodnog popisa, a imala je svega 47", navela je Atkeson.

Kandidate za elektore najčešće predlažu konvencije političkih partija na nivou saveznih država, a zatim partijski centralni komiteti na istom nivou.

Elektori ne mogu da budu članovi Kongresa SAD ni zvaničnici savezne države. Među njima su uglavnom lideri izabrani na lokalnom ili nivou savezne države, poznate ličnosti, a ponekad i obični građani.

Atkeson je kazala i da među državama ima velikih razlika u pogledu izbornih pravila.

"U nekim državama, na primer u Vermontu, zatvorenici mogu da glasaju, dok u većini drugih ne mogu. U nekim državama zatvorenici doživotno gube pravo glasa, a u drugim mogu da glasaju po odsluženju kazne", rekla je Atkeson.

Kada su "očevi osnivači" osmislili institut elektorskog koledža, imali su dve namere, da minimiziraju korupciju i da predsedničku funkciju i elektorski koledž institucionalno razdvoje od drugih grana vlasti, navodi Atkeson i dodaje da je on tokom godina dosta promenjen i da ne odražava njihovu viziju.

Prvih decenija postojanja SAD, elektore su u više od polovine federalnih jedinica birali parlamenti saveznih država, do 1832. godine ostala je samo jedna država u kojoj je elektore biralo njeno zakonodavno telo, a od 1864. o članovima elektorskog koledža u svim državama odlučuju birači.

Izbori se i danas, radi poštovanja tradicije, održavaju prvog utorka posle prvog ponedeljka u novembru, kako je odlučeno 1845. godine. Prethodno su održavani u različitim danima između septembra i novembra.

Novembar je izabran zato što je tada žetva završena, a tadašnjoj većinski seoskoj populaciji u zemlji bio je potreban ceo dan za put do sedišta okruga, gde se glasalo.

Utorak je izabran jer se time ostavljao jedan ceo dan za put između nedelje, koja se smatrala danom za odlazak u crkvu i odmor, i izbora.

Da izbori budu u utorak posle prvog ponedeljka odlučeno je sa ciljem izbegavanja gužvi u sedištu okruga prvog dana u mesecu, kada su se obično sastajali lokalni sudovi, ili u sredu, koja je često bila pijačni dan.

Komentari (0)

POŠALJI KOMENTAR