U sve se mešao. Svakodnevno, a često iz časa u čas, uskakao je među glavne vesti na svim meridijanima. A nametao se i kao nezaobilazna tema u raspravama na najvišim nacionalnim i internacionalnim nivoima.

Emitovan je i štampan redovno kao meteorološka prognoza, da se sazna kome sledi vrelo, ledeno ili podnošljivo vreme, u njegovoj režiji ili koprodukciji. A postao je nezaobilazan jer je, kao niko u novijoj istoriji, istovremeno tumbao i američku i globalnu politiku.

Sveobuhvatnost je počeo rekordno visokim carinama za robu iz bezmalo cele planete, što je poremetilo svetska tržišta i poskupelo svakodnevicu njegovim zemljacima naviklim na jevtin uvoz potrepština. Onda se okružio lojalistima, dok je neistomišljenike masovno pootpuštao, pa i etiketirao kao neprijatelje. 

Spolja se, pak, mahom lakše sporazumeva s rivalima nego sa tradicionalnim saveznicima. Skicirao je podelu na nove interesne sfere koje priznaje Kini i Rusiji, dok u EU „vidi“ propali eksperiment, kao i u nizu drugih međudržavnih zajednica i projekata, u šta svrstava i neke agencije UN.

Prekoračuje uhodana predsednička ovlašćenja tako da ga mnogi doživljavaju kao autokratu u pokušaju. Kritičari čak nalaze i da je postao prilično alergičan na demokratiju, naravno ne kao Si Đinping i Vladimir Putin, ali da, donekle slično njima, radi na raštimovanju najvećeg i najmilozvučnijeg demokratskog orkestra – Zapadne Evrope.

Kao mirotvorac se predstavlja u Ukrajini i Gazi, uz veću naklonost prema okupatorima, dok Venecuelu blokira i uništava joj plovila pod nedokazanom sumnjom da se njima krijumčari droga. Njegovi saradnici uveravaju da nikome neće nametati unutrašnji poredak, ali i otvoreno traže prekomponovanje EU, tako da se odrekne „nadnacionalne konstrukcije“, a ojača suverenosti članica, kao i promenu režima u Karakasu.

Uz to su išle i neprikladne ponude. Da se saveznička Kanada odrekne suvereniteta i pripoji SAD, kao i da se, takođe članica Nato, Danska odrekne Grenlanda da bi i on potpao pod jurisdikciju Vašingtona.

Na portalu defenseone.com pojavila se i verzija po kojoj SAD nagovaraju pojedine zemlje da istupe iz EU, pa čak i da planiraju novo organizaciono povezivanje pet velikih sila, bez Evropljana. Vašington demantuje da postoji takav tajni projekat, mimo onoga što je nedavno objavljeno u Strategiji nacionalne bezbednosti.

Najvećim paradoksom se čini to što je šef države koju su stvorili imigranti, sada barjaktar pokreta za proterivanje imigranata. Tramp je, naime, nove došljake proglasio civilizacijskom pretnjom, koja je na pragu da „proguta identitet“ Zapada, pa on želi da tu „opasnost“ otera, a ne da mu zemlja ode putem „propasti“ na kome je Evropa. On bi, zapravo, da tako spreči specifičnu „obojenu revoluciju“, da isterivanjem manjinskih „obojenih“ pridošlica, osigura dominaciju većine belaca, ocenjuju hroničari.

Ujedno, Tramp se iskazao kao transakcioni političar, sklon lukrativnim aranžmanima. I u traženju rešenja za Ukrajinu, Gazu i Venecuelu, računa na dobit za Ameriku, pri čemu su mu u prvom planu nafta i retki minerali. A i obelodanjeno je da su on i rođaci, od njegovog stupanja na predsednički položaj, uvećali imetak za par milijardi dolara.

U svemu tome mu je pomogla usavršena sveprisutnost. Njujork tajms je, analizom 250 medija, izračunao da se za 329 dana drugog mandata, Tramp javnosti zvanično obratio 320 puta, uz još 5.000 poruka na njegovoj društvenoj mreži Truth Social. I da je na pitanja novinara odgovarao u 449 navrata, uprkos pritisku poodmaklih godina (79).

Nije se libio ni da sveprisutnost pojačava i kačenjem svog imena na ustanove koje pripadaju drugima. Tako ga je pridodao i Kenedijevom centru i Institutu za mir, a predviđeno je i da „okiti“ novčić koji će se uskoro iskovati u okviru obeležavanja 250. godišnjice Deklaracije nezavisnosti (od britanske krune). Uz to je po njemu nazivano na desetine nekretnina, palata, kockarnica, igrališta za golf, hotela…

Ovih dana mu se, u tom pogledu, nije posrećilo. I to baš u Srbiji, za koju je ovdašnji predsednik tvrdio da se u njoj za Trampa navijalo više nego igde u Evropi. Džared Kušner je odustao da na ostacima Generalštaba u Beogradu gradi poslovno-stambeni kompleks, unapred prozvan Trampova kula.

Do „trenutnog odustanka“ je došlo ubrzo posle optužnog predloga protiv našeg ministra upletenog u projekat, obećanog posle falsifikovanja dozvole za rušenje zaštićenog zdanja. Uz obrazloženje da Kušnerova firma „poštuje narod Srbije i Beograda“, a koji se masovno pobunio protiv takvog urbicida.

Predsednik Srbije se grdno naljutio jer je planirao da mu novi objekti dignu rejting kod Trampa, s kojim mu stvari nisu išle dobro. Njegovom zetu je nudio biznis na Generalštabu, s nadom da će time ispeglati fijasko na Floridi i otkloniti „kolateralne naftaške sankcije“. Ali je ubrzo u proceduru ušao i američki zakon, koji kritikuje mane demokratije i izbora u Srbiji. Uz nagoveštaj zavođenja sankcija funkcionerima kojima se ustanovi korumpiranost.

Imitirajući Trampa u transakcionom pristupu politici, ovdašnji lider se ušeprtljao. Cela zemlja nam se stisla u tri sporne nagoveštene kupoprodaje tri stuba Srbije, što su NIS, Generalštab i Junajted medija. A naviknut da se i on u sve meša strateškim razapinjanjem između četiri stuba, sledi mu razapinjanje do još jednog – opštih izbora, na koje će uticati i sudbine NIS-a, Generalštaba i Junajted medija. Kao simbola svim društvima neophodnih vrednosti – energije, kulturne baštine i objektivnog izveštavanja.