Na dan kada pišem ovaj prilog, proslavlja se Dan državnosti Republike Srbije, kao spomen na donošenje prvog srpskog ustava, donetog na Sretenje 15. februara 1835. godine, u Kragujevcu. Tvorac je bio Dimitrije Davidović, Srbin „iz Preka“, koji ga je sačinio prilično slobodoumnim i naprednim, imajući vreme u kojem je nastao.
Naravno, isti je trebao i da ograniči i vladavinu samoga kneza Miloša – da bude ustava vladarskoj samovolji. Ustav je predviđao mnoge dobre stvari, ali, nije mu se dalo… Vrlo brzo su se na njega okomile i ala i vrana, velike sile i knez lično, pa je tako ostao samo lepa istorijska epizoda ovih predela.
Bio je to Francuski rasad u turskoj bašti, kako je voleo da ga naziva pokojni profesor Radivoj Stepanov, pa se nije primio u sredini koja još nije bila zrela za njega. Svejedno, danas se on slavi kao praznik u Srbiji – podeljeno, onako kako izgleda i srpsko društvo već duže vremena, posle Nadstrešnice, posebno.
Država, pardon, režim ga slavi preko volje, sve gledajući preko ramena, da li da se pale motori aviona, pa pravac – Kazablanka, ili, da se uđe u još besmislenije maltretiranje građana, zloupotrebu fizičke sile prema građanima, studentima, seljacima, radnicima, prosvetarima, svima onima koji pune budžet, koji oni besomučno pljačkaju, lažu i manipulišu njima. Sa druge strane, srpski studenti masovno odlaze u Orašac, gde u rodnom mestu moderne Srbije ponovo ističu zahtev – Srbija se mora obnoviti na plemenitim osnovama slobodarskog Sretenjskog ustava, onako kako su o tome sanjali oni koji su poveli prvu srpsku revoluciju – Prvi srpski ustanak.
Nekoliko dana ranije, 10. februara, vojvođanska udruženja građana – Vojvođanski kulturni klub „Vasa Stajić“, Saveza antifašista Vojvodine i Vojvođanska politikološka asocijacija, imali su akciju „Cveće za Vasu“. Ta aktivnost odvija se od 2010. godine, kada ju je pokrenuo Đorđe Subotić, sa prijateljima. Ona je bila jednostavna – donese se cveće na spomenik Vasi Stajiću, održi se poneki prigodni govor, i, vidimo se dogodine. Spomenik je bio postavljen na travnjaku kod zgrade Banovine, gde je donedavno bila zgrada Skupštine AP Vojvodine, koja je voljom režima i Balinta Juhasa postala Policijska tvrđava režima, odakle izlaze uniformisani batinaši da tuku građane i studente Novog Sada.
Pre neku, godinu, kada je Novi Sad bio evropska prestonica kulture, prevedeno na narodski – veliko pranje para, nekome je palo na pamet da u centralnoj gradskoj zoni, pešačkoj naravno, napravi dve garaže. Privatne, dakako. Ali, to već znamo, istorija ovog režima jeste presipanje budžetskih para, znači svih građana, u privatne džepove! Tada su „privremeno“ sklonjeni spomenici Lazi Kostiću i Vasi Stajiću, sa objašnjenjem da će biti vraćeni kada se okončaju radovi. Budući je garaža kod Banovine puštena u rad pre godinu i po dana, postavlja se pitanje odgovornima gde je spomenik Vasi Stajiću?
Pitanje za Miloša Vučevića, Žarka Mićina, Balinta Juhasa i vlasnike ružne garaže! Zašto su nam bitni Vasa i Laza? Jedno društvo opstojava na negovanju tradicija i pozitivnom istorijskom pamćenju, u koje se uvek ubrajaju ličnosti koje su bili lideri promena, moralni i neupitni likovi na koje se moglo i trebalo ugledati, koji su svojim idejama i idealima za koje su se borili, pokazivali građanima koje su to prave vrednosti koje nas okupljaju u delotvornu zajednicu.
Takav je bio Vasa Stajić, učitelj, filozof, socijalista, kulturni poslenik, prosvetitelj, Vojvođanin, Srbin, Jugosloven, koji je za svoje ideale platio visoku cenu, prvo u tuđinskoj, a onda i u svojoj državi. Robijao je Vasa za Srbiju, ali su to bila vremena kada se znalo šta je ideja, šta je to Srbija, a posebno, šta je to robija! Sve je to stoički izdržavao, posebno omalovažavanje njegove borbe za pravednu novu državu – Jugoslaviju, koju nikada nije razumeo kao promašenu tvorevinu za Srbiju, naprotiv, smatrao je da je ona optimalno mesto u kojoj će Srbija imati svu mogućnost razvoja, ali je tražio i dobro i primereno mesto i za Vojvodinu – „Švajcu na istoku“!
Bio je jedan od najvećih kulturnih radnika na ovim prostorima, nije bilo iole produktivnog stvaraoca o kojem Vasa nije pisao, i tako ga sačuvao od zaborava. Bio je Vasa alfa i omega Matice srpske, jedne druge i bolje, naravno. Pokojna prijateljica, velika novinarka, Vera Šoti, uvek je govorila da je Vasa bio najbolji čovek i najkvalitetniji izdanak ovih prostora. Spomenik koji je stajao nekoliko godina kod Banovine, mali je izraz zahvalnosti Novog Sada, Vojvodine i Srbije ovome kulturnom i javnom gorostasu, čoveka koji je svojom skromnošću, radinošću i poštenjem plenio, izazivao poštovanje, te je sa pravom nazvan apostolom Vojvodine. A, danas?
Tražio sam nedavno u Mokrinu, Vasinom rodnom mestu, njegovu kuću i – nisam je našao. Meštani ne znaju gde je, nije sačuvana! Jedva nađoh i Mikinu kuću, sakrivenu drvećem. U centru mesta Vasin spomenik – bez glave. Nema obeležja Raši Popovu. Bravo! Ni više poznatih i zaslužnih stvaralaca, ni manje čuvanja uspomene na njih. Samo, kako da čovek mnogo zameri ljudima u malom mestu, kada u Novom Sadu imamo ovakav kriminalni nemar! Ili je to ipak obrazac ponašanja – radikalska pamet ne priznaje pamet i zasluge, ne prepoznaje ih, strana im je, i odmah misle da je protiv njih. I, to stvarno može biti razlog – naravno da su pamet i razum protiv njih i uništavanja, falsifikovanja, revizionizma, posebno protiv šovinizma i fašizacije društva.
Pomenuti Mika Antić, u svojoj poemi „Vojvodina“ rekao je: „Kraj druma istorija silovana i zaklana.“