Neko će reći drugačije, pa će sportske TV prenose nazvati modernim oblikom „opijuma za narod“ (umesto religije). Bez obzira što i u toj drugoj tezi postoji „zrno soli“, ipak se mora primetiti da današnji sport predstavlja visoki civilizacijski domet čovečanstva, a da, posredstvom televizije, i najširi slojevi svetske sirotinje dobijaju privilegiju da mogu „uživo“ prisustvovati i najekskluzivnijim i najkvalitetnijim utakmicama i uživati u podvizima najvećih majstora sportskih disciplina. To nikada ranije u istoriji zapravo nije bilo moguće. Ovu današnju privilegiju najširih socijalnih slojeva ne umanjuje podsećanje ni na starogrčke olimpijade ili velike rimske koloseume, u kojima se i gradskoj sirotinju nudilo „hleba i igara“.
Da potkrepim opasku sa početka ovog teksta, podsetiću da smo u proteklih mesec dana gledali TV prenose fudbalskih finala (Lige šampiona, Lige Evrope, Lige konferencije i Lige nacija), zatim dramatične utakmice košarkaških „fajnalforova“ u Evropi i Americi (a neka od ovih takmičenja tek se privode kraju). Tu su i prenosi (ili snimci) Dijamantske lige atletičara, koja se tek pre desetak dana preselila iz gradova Kine i Bliskog istoka u Evropu. Posebnu pažnju i ovoga puta su izazvali i prenosi teniskih turnira, a naročito je bila zanimljiva završnica poznatog Rolan Garosa u Parizu, gde se ni naš Đoković, i naša Krunićeva nisu obrukali.
Zapazio sam, međutim, i jednu tužnu načelnu činjenicu da su i ti TV prenosi pokazali koliko je srpski sport sada u zaostatku za svetskim, i po kvalitetu učesnika, i po broju i pratnji neposrednih gledalaca, i po svemu ostalom.
Osim košarkaša Nikole Jokića (Denver nagetsi) i spomenutog tenisera Novaka Đokovića (čija se velika karijera bliži kraju), Srbija danas praktično nema nekog drugog relevantnog takmičara u svetskom vrhunskom sportu. To nije, naravno, ni glavni, ni jedini razlog što su na našoj javnoj sceni glavni akteri oni koji se bave tekućim politikantskim natezanjima – i što sami ti mali igrači smatraju da im to mesto pripada zbog danonoćnog „nacionalnog rada“.
Koliko smo zaostali u sportu, pa i u onom navodno najpopularnijem – fudbalskom, videlo se i po TV prenosu nedavne utakmice Albanije i Srbije iz Tirani, u okviru kvalifikacija za buduće svetsko prvenstvo u fudbalu. Tamo nije bilo golova (0:0), ali nije bilo ni fudbalske igre ni sa jedne strane. Prisustvovali smo loptanju na nivou dosade. Nijedna ekipa nije imala ni plana, ni znanja, pa ni suviše elana, a dobili smo izjave našeg selektora i igrača, da je postignut zadovoljavajući rezultat u utakmici koju su opterećivale balkanske političke napetosti. Dok ovo pišem još nije odigrana naredna utakmica u istom ciklusu takmičenja, sa fudbalskom reprezentacijom Andore, gde bi se stvari navodno mogle okrenuti nabolje. Ali to ne može promeniti utisak da Srbija danas nema nijednog vrhunskog fudbalera svetskog nivoa, makar koliko naši sportski novinari veličali Milenkovića, Vlahovića, Mitrovića i drugove. A bez vrhunskih igrača nema dobrog fudbala i tu ne pomažu ni najbolji selektori sveta (u koje, inače, ne spada naš sadašnji selektor, iako je nekada sam bio svetski igrač).
Postavlja se mnogo pitanja o tome zašto nam u sportu sada ništa ne ide dobro i zašto toliko zaostajemo, kada smo nekada ranije imali i svetske i evropske prvake u nekim sportskim disciplinama. Pa ne može jedna zaostala, siromašna zemlja, koja je alergična na sve reforme, pa i na reforme sporta, računati na uspehe i medalje tamo gde se do rezultata dolazi tačnim merenjem golova, bodova, vremena i dimenzija svake vrste. Za početak je dovoljno napustiti samozavaravanje da smo kao nacija izuzetno nadareni i nadmoćni. Prethodno, sa zebnjom treba očekivati vreme kada će sportski TV prenosi utihnuti ovog leta (kad prođe Vimbldon, na primer) i kada se svi u Srbiji suočimo sa zjapećom prazninom normalnog društvenog života.