Stav

0

Diznilend i saosećanje

Autor: Mirjana Pantić

Izvor: Novi magazin

Diznilend i saosećanje

Izvor: Mirjana Pantić

IT stručnjak star 36 godina nedavno se požalio novinarima dnevnog lista Press da ga rata za kredit za stan mesečno ojadi do te mere da mu za život ostaje tričavih 270 dinara dnevno.

"Pre dve godine sam imao dobru platu, velike planove i nadu... Imao sam platu 70.000 dinara, sada je 45.000, a rata za stambeni kredit sa 20.000 dinara skočila je na 32.000. Jedem kod majke, ne izlazim, ne idem na koncerte, ne viđam se s društvom...", jadao se on Pressu.

Priča pitka za čitanje izazvala je salvu komentara na sajtu pomenutog lista. Naivna ja, očekivala sam da će ljudi u tim komentarima izraziti oprez prema olakom uzimanju kredita ili uverljivim, ali retko ostvarljivim predizbornim obećanjima. Da se ne lažemo, momak je svima dao solidnu lekciju da treba dobro da razmisle pre nego što se osmele da uđu u dužničko ropstvo - danas vam teče med i mleko, sutra naizgled vrlo stabilna i perspektivna firma u kojoj ste unovčili svoju diplomu može, prosto rečeno, da pukne. Ličilo mi je na klasičnu priču srednje klase u pokušaju. Drugima je, međutim, nešto drugo bolo oči - hej, pa taj momak ima platu 45.000 i još može da se hrani kod mame. Pazi bezobrazluka, on bi hteo da ide na koncerte i u kafanu.

Za momka iz Pressove priče, razumljivo, nisu imali nimalo blagonaklonosti i razumevanja oni koji nemaju posao ili žive sa 16.000 do 20.000 dinara mesečno. Po njima, priča ovog stručnjaka za IT nije nimalo tužna jer njemu uopšte nije loše - može stan koji je kupio da izda i da se vrati da živi s mamom. Jer, u Srbiji je i dalje potpuno normalno da "deca" koja su prevalila treću, četvrtu pa i petu deceniju, žive sa roditeljima.

Daleko smo mi od Diznilenda. Mnogo je ljudi koji danas razmišljaju o tome vredi li se sutra probuditi ako se nema dovoljno novca ni za doručak. Ali ko je kriv za takvu situaciju? Zar je krivac ovaj IT stručnjak po kome je osuta paljba, kad vrlo dobro znamo da je i on kao i oni koji zarađuju i manje i više od njega, prosto žrtva ne rupa, nego kratera u ovom sistemu i onih koji taj sistem kreiraju?

Drugo, da li neko ko ima na primer, grip ili upalu pluća, treba da odustane od lečenja pošto ima ljudi koji se suočavaju sa daleko težim bolestima? Treće, da li život zaista treba svesti na krkanje pasulja? Dakle, dovedeni smo dotle da mislimo da je svaki odlazak u pozorište, bioskop, kafanu ili koncert luksuz. Sve izvan kupovine hleba je preterivanje. Jezivo je što su mnogi ljudi u Srbiji dovedeni dotle da zaista ne mogu misliti ni na šta drugo do obezbeđivanja minimuma za trpezu, ali je isto tako strašno i što smo zaboravili na to što nam je za pristojan život podjednako važna i ona druga hrana, duhovna.

U Americi postoji jedno zlatno, nepisano prailo - ne pričaj sa ljudima o novcu, politici i religiji. Tako ćeš da izbegneš eventualni sukob. Kod nas su karte otvorene, ali izgleda da smo sve bliži tome da se priklonimo američkom receptu. Neću da me s prezirom gleda onaj koji ima 100 evra manju platu od mene, niti da me sažaljeva onaj kome je plata isto toliko veća. I sažaljenje i prezir su mi podjednako bljak.

Mnogo smo počeli da lajemo jedni na druge. Saosećanja više nema. Zato, da se upamti - meni je moja muka najteža i tačka.

Komentari (0)

POŠALJI KOMENTAR