Stav

0

Vladimir Gligorov: Strana ulaganja

Autor: IG

Izvor: Novi magazin

Vladimir Gligorov: Strana ulaganja

Najpre da razjasnim dve stvari. Jedna je da se obično kaže kako stranci ulažu kako bi izneli profit, mada naravno najpre moraju da ulože profit da bi ga potom izneli. Druga jeste da strana ulaganja povećavaju strani dug zemlje ili ukupne obaveze prema inostranstvu. Ali, opet, da bi se strani dug povećavao potrebno je da se povećavaju strana ulaganja, a ne da se smanjuje iznošenjem profita.

Uzmimo sada drukčiji prigovor stranim ulaganjima – ona idu tamo gde je jeftina radna snaga i zapravo održavaju niske naknade za rad. Ovo, takođe, nije održivo. Jer ako su profiti veliki a plate niske, priliv stranih ulaganja bi trebalo da taj profit smanji, a povećana tražnja za radom da poveća nadnice. Razlog zašto bi ulaganja trebalo da idu od razvijenijih prema manje razvijenim zemljama jeste što su prinosi na kapital veći u manje razvijenoj zemlji, ali se smanjuju sa prilivom kapitala, dok se, iz istog razloga, naknade za rad povećavaju. To, naravno, može da traje sve dok se nivoi razvijenosti ne izjednače ili dok se ne pojave druge prepreke privrednom rastu i razvoju, bilo da je reč o privrednim ili političkim.

Šta međutim sa obavezama prema inostranstvu? Šta sa stranim dugom? Ovde možda ima smisla uzeti dva primera.

Jedan jeste bankrotstvo jugoslovenske privrede početkom osamdesetih godina prošloga veka. Strani dug je bio svakako niži nego što je srpski ili uostalom dug bilo koje od jugoslovenskih država, ali ga je bilo potrebno finansirati iz povećanog izvoza, a spoljnotrgovinski deficit je bio veliki. Zbog čega su kamate na nove dugove bile veoma visoke, tako da je refinansiranje bilo praktično isključeno.

Rešenje je bilo da se dug zameni za akcije, dakle da se strani dug zameni za strano vlasništvo. To je naravno podrazumevalo da se promeni način finansiranja preduzeća tako što bi ona mogla da se oslanjaju ne samo na banke već i na tržište kapitala. To je bilo u neskladu sa sistemom društvene svojine, pa je jugoslovenska privreda prošla kroz jednu deceniju prilagođavanja na izmenjene finansijske okolnosti – tragično neuspešno.

Ovo nije nikako jedinstven slučaj. I druge zemlje, recimo u Latinskoj Americi, ali i u socijalističkom svetu, Poljska na primer, su se suočile sa sličnim problemom.

Ovde opet ima smisla ukazati na još jednu zabludu, onu o Vašingtonskom konsenzusu. Koji se uglavnom odnosio na Latinsku Ameriku. Kako su zemlje u toj regiji imale finansijske probleme sa dugovima, domaćim i stranim, privatizacija je bila jedno moguće rešenje. Slično kao Jugoslavija, gde je stvarni novac bila nemačka marka, stvarni novac je bio dolar, kao uostalom u mnogim zemljama.

Za zadužene zemlje ili zemlje koje se pretežno finansiraju zaduživanjem, čini se povoljnim da je kurs fiksiran za dolar ili marku. Štaviše, računalo se da će to disciplinovati javnu potrošnju, a i korporativni sektor, pa će i kamatne stope biti iste kao u Americi ili Nemačkoj. Nastranu što je sve to došlo posle ukidanja bretonvudskog sistema fiksnih kurseva. Politički nestabilne zemlje su u fiksnom kursu videle kratkoročno rešenje jer su cene bile stabilnije a uvoz jeftiniji. Što je imalo za posledicu povećanja stranog duga i konačno suočavanja sa problemom sličnim jugoslovenskom.

Vašingtonski sporazum je preporučivao prelazak na fleksibilne kurseve. Što bi uticalo ne samo na javne finansije nego i na korporativne i na finansije domaćinstava. A vodilo bi, ako se ne bi grešilo iz drugih razloga, uravnoteženju spoljne trgovine i održivosti stranih dugova.

Ovde ću da pređem na drugi primer, a to su srednjoevropske zemlje u tranziciji. Koje su se oslonile na strana ulaganja, ali koje nemaju neodržive strane dugove, a ni velike deficite u razmeni sa inostranstvom. Razlog za to jeste što su strana ulaganja išla u sektore koji proizvode robu koja se ne troši samo kod kuće, već se i izvozi. Tako da u prvo vreme strana ulaganja stvaraju finansijske obaveze prema inostranstvu, a potom se ove obaveze smanjuju povećanim izvozom. I neke od ovih zemlja su sada neto izvoznice kapitala.

U Srbiji do toga nije došlo posle 2000. godine delimično zbog politike kursa, koji je bio fiksiran sa povremenim devalvacijama. Trenutno je takođe fiksiran, bez obzira na to što je zvanično fleksibilan. Problem sa tom politikom kursa jeste što podstiče strana ulaganja u sektor usluga, a ne u proizvodnju za izvoz. Turističke zemlje su donekle različite, ali to ostavljam po strani jer nije relevantno za srpsku privredu. Taj režim kursa obeshrabruje ulaganja u izvoz, a stvara neizvesnost u sektoru usluga – prvo zbog realne precenjenosti kursa, a drugo zbog gubljenja konkurentnosti u sektoru usluga posle devalvacije. Ovo poslednje zbog potrebe da se poveća izvoz kako bi se vraćali strani dugovi.

Konačno o naknadama za rad. Uzmimo primer Kine. Ona se razvijala uz suficit u spoljnoj trgovini i stoga je ulagala u inostranstvo. Istovremeno je podsticala strana ulaganja u industriju. I jedno i drugo je bilo moguće jer su naknade za rad rasle veoma sporo pošto je bila velika ponuda radne snage sa sela. U Srbiji nema slične ponude rada, a visoka nezaposlenost je posledica ne toliko pogrešne privredne politike već političke nestabilnosti koja je ljude podsticala da emigriraju a ne da biraju vlasti koje bi razvile zemlju. Kod toga bi strana ulaganja bila rešenje, a ne problem. O oslanjaju na sopstvene snage u sledećem napisu.

Komentari (0)

POŠALJI KOMENTAR