Opušteno

0

Fama Kasteli

Autor: Žanko Tomić

Fama Kasteli

Ovog proleća su se javnosti Zagreba i Beograda složile oko jedne stvari – Krležini „Gospoda Glembajevi“ jesu relevantan i aktuelan pozorišni komad.

Beogradski Atelje 212 i zagrebački HNK izveli su premijere ovog dela u razmaku od mesec dana. To zapravo samo koincidira, jer teško da su uprave ovih teatara prepisivale ideje jedne od drugih. Uostalom, reč je o kapitalnom delu dramske literature, nezaobilaznoj lektiri, delu kojem bi se pozorišta sa ovih prostora koja se smatraju velikim morala vraćati makar na svakih četvrt veka.

Takvih obaveznih sastava nema baš previše. Svega nekoliko dela ima takvu auru neizostavnosti i stavljanje njih na repertoar ne zahteva nikakvo posebno obrazlaganje upravama teatara. Dovoljno je reći: nije igran dvadeset godina. „Glembajevi“ su jedini komad iz dramskog registra koji uživa takvu plebiscitarnu podršku akademskih krugova, samog esnafa i, nekom čudnom famom, najšire javnosti. Takvu auru u jugoslovenskom kulturnom prostoru imaju još samo dva dela komedijskog registra – Držićev „Dundo Maroje“ i Nušićeva „Gospođa ministarka“. Malo je nedostajalo Kovačevićevom „Radovanu trećem“ da se uvrsti u ovo časno društvo. Ateljeova predstava „Radovan treći“ ima takav status, ali sam tekst nije imao tu sreću da doživi i neke druge uspešne izvedbe.

O intekstualnim vrednostima „Glembajevih“ nije potrebno trošiti reči posle bezbroj eseja i naučnih radova koji su do slova i iz gotovo svih aspekata studirali ovo delo. Međutim, vrlo je svojstveno teatru da u kontekstu dela često više definiše njegovu komunikaciju i recepciju od samog dela. Pre svih, esnafski kontekst ovog proleća daje dodatni spin „Glembajevima“ zagrebačkim i beogradskim.

Ako u išta u srpsko-hrvatskoj dramskoj literaturi zahteva glumačkog desetobojca, kao što je Hamlet u svetskim razmerama posebna glumačka disciplina, onda je to lik Leona Glembaja. Veoma je teško uopšte percipirati emocionalni i psihološki kovitlac u kojem se nalazi Leon. S jedne strane on je u beskompromisnom napadu na glembajevštinu, dok je istovremeno i sam poslednji izdanak iste te zločinačke loze. Iako, hipersenzualan i željan nežnosti, on ipak na kraju poseže za makazama kojima izvršava još jedno, ali poslednje u nizu, glembajevsko svirepo ubistvo.

Je li u pitanju afekat ili genetski kapacitet za zločin? Je li ubistvom baronice Kasteli (barunica Castelli) izvršio pravdu ili samo dokazao pravu prirodu svoje loze? Mnogo je još takvih dihotomija u ovom karakteru. Mutno je sve to u nama, kaže sam Leon. I tom nas rečenicom vodi pravo u 21. vek, vreme u kojem nisu više mogući opšte vrednosti, sudovi i definicije. Ljudsko društvo se raspalo kao čopor i sada svako lovi sam za sebe.

I eto, tek zagrebana površina karaktera dovoljno govori o tome koliko je kompleksan emocionalno- kognitivni zadatak pred glumcem koji se usudi da zakorači u Leona Glembaja. Dodajmo na to i najkompleksniju moguću govornu partituru koju glumac mora besprekorno da savlada. Nije samo u pitanju količina teksta, već i visoki, gotovo filozofsko-esejistički, stil kojim se izražava Leon. Onda i velike partiture na nemačkom jeziku koje u Leonovom slučaju nisu talog pokondirenosti, već funkcionalno izražavanje jednog polihistorika i erudite na određene teme koje se jasnije verbalizuju na nemačkom nego na hrvatskom.

Bilo da si pozorišni stvaralac ili ljubitelj pozorišta, s posebnom radošću, i nekako svečano, ideš u pozorište kad znaš da ćeš gledati nešto što od glumca traži izuzetnost, a Leon Glembaj upravo jeste takva uloga. Uostalom, takvi se naslovi stavljaju na repertoar tek kada znaš da imaš glumca koji može da se nosi s Leonom Glembajem.

Dok tumačenje Leona nosi divljenje i čisto umetničko uzbuđenje, tumačenje baronice Kasteli nosi i dozu fame. Ona je takođe izuzetno teška uloga, jer u manjem prostoru i vremenu od onog datog Leonu ona mora da ostvari gotovo jednak scenski intenzitet i dejstvo. Da bi to bilo moguće Krleža ju je obdario imanentnim erotizmom bez presedana i u svetskoj dramaturgiji.

U jugoslovenskoj dramaturgiji Baronica je bez premca najozloglašeniji lik, i kao takva izuzetno intrigira i malograđanski sloj, koji po pravilu teatar uopšte ne zanima. Glembajevi, sa svim svojim hibrisima i autorefleksijama, pogotovo. U školi su ih kao lektiru lahorno preskočili (ko bi još to čitao, pa još svako malo okreći listove u potrazi za prevodom, rečju – gnjavaža!), ali vidim u Beogradu, a kako čujem i u Zagrebu takođe, hrle na pozorišne biletarnice i ne pitaju koliko košta. Baronica Kasteli je pop fenomen.

Ona je to sama po sebi i zgodna stvar za pozorišnu umetnost jeste u tome što umetnici koji rade „Glembajeve“ ne moraju da prave kompromise sa bilo kakvim niskim ukusom, a da ipak ostvare veliku pažnju javnosti. Tako je nekako od početka Glembajevih, kada je Baronicu na praizvođenju 1929. u Zagrebu igrala Krležina supruga Leposava Kangrga a.k.a. Bela Krleža.

Osim što je komad bio veoma subverzivan za tadašnju elitu, pa samim tim izazivao stalne polemike u javnosti, i kulturnoj i političkoj, i čaršija je imala čime da se sladi. Šta to znači što Bela Krleža igra ovu bestidnicu koja se fukala sa svima u porodici, a oko nje i nazovi stubovima društva i poretka? Da li ona to misli da je neodoljiva (pošto makar u erotskom smislu zaista i nije)? Ili ju je Krleža podgovorio da bi je kinjio?

Malograđanke su u ekstazi jer konačno mogu potpuno legitimno i otvoreno da mrze jednu zavodnicu, dok istovremeno ovakvim naklapanjima prazne svoje frustracije prema pripadnicima džet-seta. I, naravno, uvek mogu da finiširaju s konačnom potvrdom večitog malograđanskog stereotipa da su glumica i kurva zapravo jedno te isto.

Ta se linija nastavila i to nisu omeli ni svetski ratovi, ni komunisti, ni ustaše, ni četnici, a bogami i te kako i danas živi u dobu tabloida i ekonomske krize. Drama o rastakanju mita o ugledu jedne bogate, uticajne i veoma mračne porodice započinje kada baronica Kasteli, pijana ili drogirana, kolima usmrti jednu sirotu staricu i pri tom prođe bez ikakvog krivičnog gonjenja jer su novcem i fiškalima Glembajevi to lako objasnili okrivivši žrtvu za sopstvenu smrt.

Danas igrati Baronicu, koja upravo tako počinje komad, znači da glumica, pored svih pomenutih nedaća koje nosi taj lik, mora sasvim svesno da pristane da bude gromobran koji na sebe prima svu socijalnu i tranzicionu frustraciju balkanskog puka. Da sam kojim slučajem toliko likvidan da mogu sebi da priuštim neki besni džip, nisam siguran da li bih ga uopšte smeo voziti, a kamoli još i da gazim sirote starice.

Ljudi danas čak i propisno parkiran džip nekom čudnom personifikacijom iskonski mrze, pa ga psuju, pljuju, a bogami, ako niko ne gleda, i malo zagrebu ključevima. Nema sumnje da bi ih sve sa vozačem rasturili u paramparčad, na najmanju, čak i nehotičnu provokaciju – samo da se ne boje.

Zapravo na blogovima, a povodom „Glembajevih“, našao sam mnogo upravo ovakvih potuljeno agresivnih opservacija. Baronica je izgleda mnoge razdražila. Kaže jedan bloger da neće da gleda predstavu jer mu je pun k.... pevaljki i sponzoruša u džinovskim „cayenima“ i njihovih bumbara koji kradu i ubijaju i prolaze ne samo nekažnjeno, već im i dalje javni ugled i prisustvo u medijima, a time i cena, samo rastu. I tako dalje, samo još znatno sočnije. Šteta, možda bi uživali makar u sceni kad Leon šnajderskim makazama masakrira baronicu Kasteli.

Kada se ovo ima u vidu onda ne čudi zašto je izostao onaj najočekivaniji diskurs kada Zagreb i Beograd istovremeno priređuju jedno dramsko delo jednog Hrvata, a Jugoslovena – onaj nacionalistički. Šteta i za to, jer bi gledajući Glembajeve i kompaseriju oko njih sačinjenu od pohlepe, ubistava i prevara, možda bolje razumeli novi termin kojim su zakićeni i Zagreb i Beograd – zajednički zločinački poduhvat.

U tom kontekstu, ako se pitamo koja je baronica Kasteli bolja, zagrebačka Alma Prica ili beogradska Anica Dobra, ili možda beogradska Mira Stupica ili filmska, neponovljiva, Ena Begović, valja pošteno reći – svaka od njih. Bolje su od realnosti u kojoj stvaraju. Anica Dobra je povodom premijere rekla da je njena baronica Kasteli „džek“. E to treba biti – džek – pa izaći na crtu celom ovom akademsko- malograđansko-frustrirano-nacionalističkom stroju sa isukanim šnajderskim makazama. Moje dame, klanjam vam se!

Komentari (0)

POŠALJI KOMENTAR