Filozofski fakultet uopšte uzev kao institucija u Srbiji, po samoj prirodi disciplina koje se na njemu izučavaju, predstavlja rasadnik manje ili više kritički nastrojenih građana čije se mišljenje nije dopadalo mnogim režimima u istoriji Srbije i bivše Jugoslavije, a što je naročito izraženo u poslednjih tridesetak godina. Može se slobodno reći da su mnoge pobune, inicijative za smenu ili reformu režima i protesti potekli upravo iz ovih institucija. Ali, opet, što se sukobi studenata, profesora i građana sa policijom u ovom trenutku odigravaju baš u Novom Sadu a ne, primera radi, u Beogradu ili Nišu?
Dešavanja o kojima govorimo posledica su nejednakog odnosa snaga različitih akademskih centara u Srbiji, ali i specifičnog razvoja političke scene u poslednjih nekoliko godina na nivou gradova i regiona Srbije. Šta to konkretno znači? U snažno centralizovanoj državi poput Srbije logično je da će najsnažnija (u svakom smislu te reči) akademska zajednica biti stacionirana u prestonici – Beogradu – što naročito važi za Filozofski fakultet koji decenijama gradi i održava reputaciju “buntovničkog” fakulteta sa kojima su različiti režimi vodili tešku bitku da slome njegov otpor. Tu bitku vode i dalje, a da sadašnji režim već godinama pokušava da stavi ovaj fakultet pod kontrolu svedoči i činjenica da je nekadašnji dekan Vojislav Jelić 2017. godine stavio svoj potpis podrške Srpskoj naprednoj stranci, što je zahvaljujući snažnom protestu studenata i profesora rezultiralo relativno brzom njegovom ostavkom na mestu dekana.
Međutim, sadašnji dekan novosadskog Filozofskog fakulteta Milivoj Alanović zbog podrške režimu trpi još jači pritisak ali na svojoj poziciji i dalje odoleva. Osim podrške policije, verovatno može zahvaliti i tome što njegov fakultet još uvek nema snagu svog beogradskog parnjaka. Za razliku od prestoničkog fakulteta osnovanog u 19. veku, ostali Filozofski fakulteti su znatno mlađi jer su osnovani u socijalističkom razdoblju. Pored tradicije, na ruku im ne ide ni činjenica da je skoro sva politička, društvena i ekonomska moć skoncentrisana u glavnom gradu, pa samim tim neminovno to utiče i na snagu akademske zajednice. No, čini se da se i to menja, jer u poslednjih nekoliko godina protestni pokret je počeo da se znatno decentralizuje pa samim tim i manji gradovi su počeli da se bore za svoje “mesto pod suncem”. A samim tim i intelekutalne elite drugih akademskih centara.
U toj borbi nekako se čini logičnim da će prednjačiti Novi Sad kao drugi najveći grad i najsnažniji politički i ekonomski centar u zemlji. Međutim, pad nadstrešnice je radikalno pomutio političku scenu Srbije i čini se dao Novom Sadu vodeću ulogu u protestnom pokretu. Zbog toga su sve oči uprte u Novi Sad. Naravno, ne smemo zaboraviti da i drugi univerzitetski centri i fakulteti trpe ogroman pritisak zbog podrške studentskom pokretu, pri čemu bih naročito istakao pokušaj sistemskog urušavanja Državnog univerziteta u Novom Pazaru i pokušaj cepanja Filozofskog fakulteta u Nišu na dva dela. No, zbog realne snage samog grada i delikatnosti političkog trenutka čini se da su tretutna dešavanja na Filozofskom fakultetu i celokupnom Univerzitetu u Novom Sadu idealan test tj. proba aktuelnog režima da li će uspeti da uguši kritički nastrojenu reč u celoj zemlji i ućutka akademsku zajednicu ili ne.
Šta će se dalje desiti i kako će se celokupna situacija odvijati nezahvalno je reći, a možda je i bolje pustiti vreme da proteče kako bi se dobila bolja slika. Svakako dalji razvoj događaja zavisi od toga koliko će se različiti pripadnici akademske zajednice i dalje voditi idealima svog poziva a koliko materijalnim interesima, i koliko će ih studenti i građani podržati ili sputavati. Ogromna moć leži u rukama pojedinca.
Autor ovih redova želi da izrazi punu podršku profesorki Jeleni Kleut i svim drugim akademskim delatnicima u Srbiji i van nje koji se suočavaju sa političkim
