SLAPP tužbe (strateške tužbe protiv učešča javnosti) predstavljaju pokušaj da se određeni kritičari odvrate od svojih akcija zatrpavanjem tužbama. Polazeći od pretpostavke da novinari i aktivisti nemaju vremena i novca za beskrajno parničenje, moćnici računaju da je to najlakši način da nekome zapuše usta. Nije toliko bitno da li same tužbe imaju činjeničnog osnova, pa ni to da li će tuženi pobediti ili izgubiti na sudu, jedino je bitno da optuženi gube vreme i novac na sudske postupke. Zbog toga ovo predstavlja jedan suptilniji, mada ništa manje delotvorniji, vid cenzure naspram ogoljene sile. Uostalom, u izrazito materijalističkom svetu u kome živimo, udarac po sredstvima za život više šteti od udarca šamarom. Pored toga, ovakav vid cenzure je prijemčiv onima koji žele ujedno da guše kritički glas i da održe privid slobode govora.

Zato je čudno što je naprednjacima trebalo toliko vremena da se dosete SLAPP tužbi. Možda su im do 2021. godine ucene i pretnje bile dovoljne za obuzdavanje protivnika, a možda nisu ažurno pratili nove oblike cenzure. Učenje i samounapređenje im nikada nije bila jača strana. Šta god da je u pitanju, jednom kada su se dosetili na svoje kritičare su nasrnuli svom silom pravosudnog sistema. Pored novinara, koji su tako nešto mogli da očekuju zbog prirode svog posla, film nam otkriva čitavu plejadu običnih ljudi od Fruške gore, preko Kladova, pa do Novog Pazara koji su se našli na udaru moćnog državnog aparata. Razlozi ponekad deluju banalno, što ove tužbe čini strašnijim, jer se nakon gledanja filma stiče utisak da svaki pravdoljubiv građanin ove zemlje može biti žrtva nečijeg hira. Među kažnjavanima su oni koji su se bavili problemima odnošenja smeća, zaštite prirodne sredine, nelegalne seče stabala, kao i malverzacijama tokom pandemije korona virusa.  Možda je najbolji pokazatelj prelaza sa ogoljene sile na cenzuru posredstvom suda slučaj Grupe građana „Ne damo Staricu“ čiji su aktivisti prvo zlostavljani i šamarani od strane policije, da bi nakon toga vlast prešla na zatrpavanje aktivista tužbama. Na žalost, neki od sagovornika su nakon svih pritisaka odustali od aktivizma, što je razumljivo, iako ima onih koji uporno nastavljaju sa borbom, odlučni da pravdu traže čak i pred Međunarodnim sudom. Međutim, nakon filma ostaje utisak da je u pitanju sistemski problem koji se može rešiti zajedničkom borbom protiv trenutne vlasti, a ne pojedinačnim akcijama.

Slične zloupotrebe pravosuđa smo već imali prilike da vidimo, prvenstveno u ozloglašenom članu 133. krivičnog zakona SFRJ, kolokvijalnog naziva „verbalni delikt“. Od suludih optužnica, kao što je pokušaj osude ranih satiričnih radova Feral tribjuna, do ozbiljnih kao što je tzv. proces šestorici ili suđenje pesniku Gojku Đogu, ovaj zakon je predstavljao dugačku batinu koja je dosezala do svih delova društva. Ali dok je tada postojala šansa da se optuženi odbrani pred sudom i nastavi sa životom, iskustva iz inostranstva nas uče da su SLAPP tužbe mnogo žilaviji protivnik. Pored toga što institucije dozvoljavaju besprekidno i neometano zasipanje tužbama, dešava se i da SLAPP preraste u ogoljeno nasilje. Tako je malteška novinarka Dafne Karuana Galicija tokom razotkrivanja korupcije u vrhu vlasti „zaradila“ 38 tužbi, ali kada je to nije zaustavilo ubijena je postavljanjem eksploziva pod njen automobil. Da li će vlast u Srbiji pratiti i ovaj svetski trend, kao što je to činila sa SLAPP tužbama, ostaje da se vidi.