Potagonistkinja ove drame, Bernarda Alba, udovica je koja nakon smrti muža proglašava osmogodišnju žalost, pretvara svoju kuću u neku vrstu zatvora za svojih pet odraslih ćerki i tako bezuslovno usvaja patrijarhalni sistem španskih provincija. Radnja je veoma jednostavna i fokusira se isključivo na likove. U celom delu ne pojavljuje se ni jedan muškarac.
ŽIVE SLIKE
Porodična tradicija nalaže da, nakon sahrane, udovica mora obavezati svojih pet ćerki na osam godina žalosti. Za mlade žene to znači potpunu izolaciju od spoljašnjeg sveta, i tu počinje centralni sukob drame. Angustijas je Jedina ćerka iz prvog braka svog oca, naslednica bogatstvo – Angustijas dobija dozvolu da se veri sa Pepeom el Romanom. Najmlađa, Adela sa 20 godina, buni se protiv strogog majčinog naređenja i takođe se zaljubljuje u El Romana, koji joj uzvraća osećanja. Ipak, iz finansijskih razloga, on odlučuje da oženi Angustijas, ali se noću tajno sastaje sa Adelom. Njena ljubomorna sestra, Martirio prijavljuje to njihovoj majci. Očajnički želeći da vrati red u domaćinstvo, Bernarda puca u El Romana u dvorištu, a Adela pogrešno veruje da je njen ljubavnik mrtav i oduzima sebi život. Ovaj plot je deo originalne drame, koju je režija i dramaturgija izostavila, fokusirajući se na psihičke implikacije te tragedije.
U Lorkinoj drami majke drže svoje ćerke podređenim kroz društvenu kontrolu, čime reprodukuju patrijarhalni poredak. U svojoj produkciji Rike Ziskov koristi žive slike da prikaže brutalnu sumornost. Zabrana izlaska iz kuće pokreće opasnu mrežu ljubomore, potisnute želje i nasilja među ženama. Iako je muškarcima zabranjen ulazak i ne progovaraju ni reč u predstavi, to su ipak stare, patrijarhalne strukture koje Bernarda tiranski sprovodi, a protiv kojih se njene ćerke bune.
Кruti moralni kodeksi katoličke Andaluzije držali su žene u zarobljeništvu i te 1936, kada je drama napisana. Da bi ilustrovala ova ograničenja, kostimografkinja Sabrina Bošard ne samo da svim ženama oblači mantilje – andaluzijske pokrivače za glavu koji podsećaju na velove – već i čvrsto vezuje ruke Bernardinih ćerki za njihova tela crnim pojasevima. Samo se Adela oslobađa, cepa pantalone i masturbira u jednoj sceni – što joj jedna od njenih sestara zamera, objašnjavajući da je tako nešto neprikladno.
POTČINJENE ŽENE
U buržoaskoj eri, odvajanje kućnih poslova od plaćenog zaposlenja stvorilo je rodne uloge prema kojima su ljudi povezivali ženstvenost sa nežnošću i odanošću, a muškost sa hrabrošću i energijom. Ženi je dodeljena domaća sfera – ona je odgovorna za unutrašnji svet, dok se od muškarca očekivalo da se dokaže u spoljašnjem svetu. I tako više od 100 godina.
Ove žene bi mogle biti jake zajedno. Mogle bi se ujediniti i boriti protiv paternalizma koji ih drži u zarobljenosti. Umesto toga, one pojačavaju patrijarhalne obrasce i reprodukuju društveni sistem u kojem se žensko mora potčiniti, u čemu je i bit ove tragedije. Adela želi da leti daleko, kroz prozor dnevne sobe, u plavetnilo. Mlada žena oseća da je tamo čeka sloboda. Tu su muškarci, muzika marševa, more. Unutra, iza zidova Bernardine kuće, nema ničega. Samo ugnjetavajuće zatvoreno, verbalno zlostavljanje i bolna tmina. Zato Adela raširi svoja zelena krila leptira i, osmehujući se, uzdiže se u vazduh na nevidljivim koncima. Njane sestre je na silu ponovo hvataju, navlače joj crnu čarapu preko glave i ukroćuju prkosnu devojku.
Radnja drame je već u svom izvornom obliku tiho brutalna. „Čak ni vetar sa ulice neće ući u moju kuću“, izjavljuje tirankinja. Seksualnost, radost i vitalnost su zabranjene. Ako jedna od njih pređe granice, oseća gnev majčinog štapa. Sve su one deo groteskne udovičke jazbine, zbog osmogodišnje žalosti koju je kolektivno nametnula majka. U svojoj crno-beloj žalobnoj odeći, negde između monaške haljine i ludačke košulje, represija klerikalnog režima njihove majke je bukvalno skrojena po njihovim telima. Pržeći se na andaluzijskoj vrućini, ćerke, sa velovima koji podsećaju na špansku mantilju, imaju pomalo izgled kao da su žive sahranjene.
Iako predstava povremeno primenjuje veoma originalne vizuelne ideje, poput Adele, koja se poziva na Lorkinu pesmu, lebdi kao zeleni leptir iznad crno-bele pogrebne lomače, produkcija na kraju previše pati od odluke da efikasno rastvori koherentnu radnju drame u korist takvih izolovanih slika. Niz grotesknih i košmarnih slika raskida rediteljkinu “vezu” sa Lorkinom koncepcijom realistične drame koja neizbežno ide ka svom tragičnom kraju. Međutim, time ona ne samo da u velikoj meri eliminiše neizvesnost, već i njenu jezičku snagu i istorijsku složenost prikaza.
Кatja Jung daje Bernardi sadistički kvalitet – kao pauk u svojoj mreži, ona vreba pogrešne korake, a ćerke se drže za njene niti poput muva. U usporenom snimku, Magdalena, Amelija, Martirio i Angustijas kreću se lepezama dok putuju po sceni na pokretnoj traci, s desna na levo. Ćerke viših klasa nemaju mnogo posla – kućne poslove obavljaju sluškinje. Scenografija jasno pokazuje koliko su određene konvencije krute i ukorenjene. Nikakva dinamika ne prekida ovu sumornost – nema ulaza ni izlaza, samo stagnacija. Stilska strogost scenografije funkcioniše, ali, gledalac žudi za više dijaloga, više teksta, više suza. U verziji Rike Ziskov malo je interakcije. Umesto toga, tu su divan hor koji izvodi tužbalice u stilu gregorijanskog pojanja, i živi petao.
ŽIVI PETAO
Jedini muškarac na sceni je petao, pravi, živi. On krešti pomalo dosadno, dok ga sluškinja nežno vodi. Njagovo vreme kao jedinog muškarca u kući bliži se kraju, a on toga nije ni svestan. Sat vremena kasnije leži obezglavljen (bez brige, sve je pozorišni simulakrum) i očerupan, a potom i ispečen na stolu, i odmah ga pojede porodica Alba. Ova mini-drama unutar drame jeste zabavna, ali tu se komedija završava.
Rike Ziskov ne samo da eliminiše velike delove dijaloga (što je šteta, ali je dosledno), već i većinu pominjanja muškaraca. U njenoj interpretaciji, patrijarhat je odavno prihvaćen, ukorenjen u napetim telima uplašenih ćerki i veličanstvenom telu majke. Majke muče ćerke, ćerke muče svoje sestre. Oni koji celog života doživljavaju strukturno i fizičko nasilje, izgleda da ne znaju bolje.
Cela stvar, zapravo, izgleda fantastično, delimično zahvaljujući rigoroznoj režiji, kao i scenografije Marlen Lokeman. Na početku predstave, ogroman prozor se otvara u sterilnu, okrečenu kuću Bernarde Albe. Pip-šou unutar pip-šoua, u kome se žene sada pomeraju u usporenom snimku, s desna na levo, na nevidljivoj transportnoj traci. Svakih trideset sekundi stvara se nova estetska slika, neka vrsta živog života (tableau vivant). To su slike ukočenosti, pustoši. U mučno sporom ritmu, ćerke mašu lepezama napred-nazad. Publika je u Španiji, vruće je. Porodica Alba nosi mantilje, španske velove i crne haljine, ruke su im čvrsto vezane ispod grudi radi maksimalne nepokretnosti…
„Dom Bernarde Albe“ može se čitati i kao optužnica zastarelih, mizoginih moralnih vrednosti koje propagira Кatolička crkva i kao poziv na radikalne društvene promene. Ali moguće je još složenije tumačenje, jer Lorka nemilosrdno razotkriva sofisticirane mehanizme ugnjetavanja među ženama, mehanizme koji su usmereni protiv njih i njihove slobode.
Istovremeno, predstava u velikoj meri svodi represivne na versku dimenziju, što sugeriše ženski hor koji prati radnju himnama, a koji je u drugom delu stalno ogrnut čuvenim šiljatim kapuljačama španskih uskršnjih povorki. Nažalost, činjenica da se Lorkina kritika patrijarhalnog španskog društva uvek povezuje i sa njegovim klasnim dimenzijama gubi se, kao i mnoge druge nijanse u ovoj produkciji, koja, u svojoj fiksaciji na scenski koncept, na kraju postaje dogmatična i sterilna kao i sama Bernarda Alba. I tako predstava donekle deli sudbinu petla, koga na kraju zakolju i koga ožalošćeni grimasiraju – prilično dosadna stvar.
Ali predstava, takođe, otkriva granice tog otpora, te želje, pobune protiv konvencija koje poriču život – i vitalnosti. Кrutost, konvencija, zatvorenost i surovost trijumfuju nad individualnošću i čovečanstvom – Adelina smrt označava tragičnu posledicu društva u kojem se ženska subjektivnost neizbežno pogrešno shvata i iskorenjuje. Vitalnost se kažnjava smrću. Ćutanje je početak i kraj. Žene su i žrtve i saučesnici u ovom procesu. Otpor ima cenu. Кo je spreman da je plati?