Da se ipak podsetimo romana: portret prelepog mladića Dorijana izaziva divljenje koliko i sama mladićeva lepota. I kao što se Narcis zaljubio u svoj odraz u vodi, Dorijan se zaljubljuje u sebe gledajući slikarevo delo. Tu opčinjenost plaća faustovskim ugovorom, da zauvek ostaje mlad i lep, dok umesto njega portret stari.
Rediteljka Nataša Radulović dramatizovala je roman koristeći fragmentarnu strukturu, presecajući liniju radnje raspravama na temu morala. Kao paralelna u predstavi, i jednako važna, razvija se tema umetnosti, njenog odnosa prema stvarnosti, ali i tragičnog, neobjašnjivog i neuhvatljivog odnosa umetnika prema sopstvenom delu, što je jedini segment predstave koji razvija emotivnu bliskost između gledališta i scene. Muke slikareve da razume delo koje ga nadilazi.
Emocija nije ni bila namera predstave, već više kabaretska, ironična slika krhke ljudskosti i patetične trošnosti društvenih pravila. Vizuelno jasno markirano raskošnim kič kostimom (Biljana Grgur), u strogoj, jednostavnošću gotovo optužujućoj scenografiji (Jasmina Holbus), kao značenjski jasan koncept.
Joakim Tasić u naslovnoj ulozi nije mogao da u dovoljnoj meri pronađe pokriće za svo to zlo koje, kroz lik Dorijana Greja, korumpira njegovu anđeosku lepotu. Uostalom, roman i jeste o tome, da duševno zlo ne može da se ne vidi na licu, osim u slučaju da se potpiše pakt sa đavolom.
Srđan Timarov je frivolni lord Henri Voton, Dorijanov vodič kroz pakao života, i konferansije u pozorišnoj predstavi zvanoj život. Stefan Jevtović je slikar Bazil, nesrećnik kojem se dogodilo remk-delo i prva Dorijanova žrtva. Jana Nenadović je nežna Sibila Vejn, sledeća u nizu žrtava.
Dramaturški i teatarski dragocen iskorak su začudni likovi, kompilacija nekoliko funkcija, u suverenom tumačenju Vesne Čipčić i posebno Teodora Vinčića. Oni su i učesnici elitnog društvenog minglovanja, biotopa u kojem Dorijan Grej obitava. Ali su i izaslanici nekog višeg reda, onog koji precizno i sa ironijom sagledava svu društvenu datost. Oni su predstava u predstavi i njen najvredniji deo, uključujući fascinantne Vinčićeve akrobatske sposobnosti.
Da li je rediteljski bilo pametno dozvoliti im da nadigraju sve ostalo?