Na aktuelnoj izložbi „Lične priče / Političke realnosti“ u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, koju publika može da vidi do 20. septembra, predstavljen je njen rad „I sam Still. Travelling“ iz 2020, nastao u vreme pandemije korona virusa. Za Novi magazin Vesna Perunović govori o izloženom video radu i odnosu ličnog i političkog u njenom stvaralaštvu.
Rad „Lične priče / Političke realnosti“ nastao je u vreme pandemije i „promišlja izolaciju, nemogućnost kretanja i psihološku napetost između zatvorenosti i želje za pokretom, putovanjem i transformacijom“. Danas, kad je pandemija u svom najradikalnijem obliku prošla, kako vidite ovaj rad?
Rad sublimira ambivalentna osećanja koja su obeležila taj period: strah od nepoznatog, frustraciju izazvanu izolacijom i ograničenjima kretanja, ali i snažnu želju za svim onim što život čini bogatim, uzbudljivim i transformativnim, a pre svega za putovanjima, susretima i iskustvima koja nas menjaju.
U video-zapisu, u poslednjem kadru koji dokumentuje kretanje kroz opusteli pejzaž lokaliteta R. C. Harris, moj lik je pokriven maskom. Taj detalj jasno beleži vreme pandemije i postaje svojevrsni dokument jednog specifičnog istorijskog trenutka. Istovremeno, on govori i o njegovoj unutrašnjoj kontradiktornosti: na širokom prostoru bez ljudi, gde maska praktično nije potrebna, protagonistkinja performansa je ipak nosi. Ta slika svedoči o atmosferi neizvesnosti i straha koja je prožimala svakodnevni život, ali i o načinu na koji političke i društvene okolnosti ulaze u naš intimni prostor i oblikuju naše ponašanje.
Osećate li svoj rad samo kao „svedočanstvo vremena“ ili u njemu i dalje nalazite univerzalne teme i reference?
Iako je nastao kao odgovor na pandemiju, danas ovaj rad vidim i kao promišljanje univerzalnijih tema. On govori o ljudskoj potrebi za kretanjem, promenom i slobodom, kao i o sposobnosti da, čak i kad smo fizički ograničeni, nastavimo da putujemo kroz maštu, sećanja, želje i unutrašnje transformacije. Upravo zbog toga verujem da rad prevazilazi svoj neposredni istorijski kontekst i ostaje relevantan i danas.
Sa izložbe Vesne Perunović (foto: Marijana Janković / MSUB)
Video je snimljen u postrojenju za prečišćavanje vode R.C. Harris Water Treatment Plant pored jezera Ontario. Da li ste pošli od ovog prostora, ili od ideje za koju ste naknadno našli odgovarajuće okruženje?
Taj lokalitet u Torontu predstavlja jedan od gradskih landmarka i veoma je popularna destinacija, kako za turiste, tako i za lokalno stanovništvo. Osim što su građevine na tom prostoru arhitektonski značajne kao izuzetan primer art deco stila, čitav kompleks je smešten uz obalu jezera Ontario i tokom uobičajenih okolnosti predstavlja mesto okupljanja, odmora i druženja. Vikendom je to atraktivna destinacija za porodice, šetače sa kućnim ljubimcima, turiste i ljude koji dolaze da provedu vreme u prirodi.
Međutim, tokom pandemije taj inače živ i posećen prostor potpuno je opusteo. Upravo ta transformacija poznatog mesta bila je ono što me je privuklo. Prostor je odjednom poprimio gotovo de Kirikovsku atmosferu – postao je nestvaran, pomalo uklet, zastrašujući i zloslutan. Na vrlo upečatljiv način odražavao je kolektivni osećaj izolacije, neizvesnosti i nelagode koji smo tada svi delili.
Vizuelna komponenta rada je nastala upravo iz tog susreta sa prostorom. Prazni brisani prostori, monumentalna arhitektura i odsustvo ljudi postali su snažna metafora novonastale stvarnosti. Lokacija je bila ta inicijalna inspiracija, a zatim i ključni pokretač za poetsku refleksiju o pandemiji. Koncept rada se zatim razvijao iz njegovog vizuelnog i emocionalnog potencijala.
Sama izložba u središte stavlja odnos ličnog i političkog. Kako vi gledate na ovaj odnos u vašem radu – kako u ovom koji je izložen, tako i uopšte? Koliko se ta dva „pola“ i na koji način, kod vas prepliću?
Ta dva pola su vremenom postala sastavni i neodvojivi deo moje umetničke prakse. Kroz lično iskustvo gotovo uvek sagledavam šire društvene i političke okolnosti, a istovremeno me zanima kako političke odluke, istorijski događaji i društveni procesi oblikuju naše svakodnevne živote, emocije i identitete. Za mene su to neraskidivo povezani pojmovi.
Moje iskustvo migracije je dodatno pojačalo tu svest. Pitanja doma, pripadanja, granica, kretanja i identiteta, koja su prisutna u velikom delu mog rada, istovremeno su duboko lična i izrazito politička. Čak i kada polazim od autobiografskog iskustva, ono nikad ne ostaje samo moja priča. Uvek me zanima kako se ono prelama kroz šire društvene okolnosti i kako može da otvori prostor za razmišljanje o iskustvima drugih ljudi.
Mislim da lično postaje političko u trenutku kada prepoznamo da naše individualne priče nisu izolovane, već oblikovane sistemima, društvenim normama, istorijom i odnosima moći. Upravo taj prostor susreta između intimnog i kolektivnog me najviše zanima jer se upravo tu uspostavlja veza sa publikom. Polazim od ličnog iskustva, ali nastojim da ga otvorim prema univerzalnijim pitanjima. Kroz empatiju, prepoznavanje i zajednička iskustva, publika pronalazi sopstvene ulazne tačke u rad. Mislim da upravo iz tog preplitanja ličnog i političkog proizlazi mogućnost zajedničkog čitanja i razumevanja.
Šta je za vas bio glavni utisak o ovoj izložbi, nakon njenog otvaranja kome ste prisustvovali?
Ono što mi je ostalo kao najjači utisak jeste način na koji izložba uspeva da kroz veoma različite umetničke poetike, estetike i individualne priče izgradi jednu zajedničku platformu ljudskog iskustva.
Kustosi, francuski – Metju Lelievre i Izabel Bertoloti i domaći – Miroslav Karić i Maja Kolarić, uspeli su da složene društvene, političke i istorijske teme predstave kroz prizmu ličnog i intimnog. Upravo zbog toga izložba ne ostaje na nivou apstraktnih političkih narativa, već uspostavlja neposrednu vezu sa posetiocem. Ona poziva publiku da se sa radovima poveže ne samo intelektualno, već i emotivno.
Najkraće, to je izložba koja istovremeno govori o velikim istorijskim procesima i o svakodnevnim ljudskim iskustvima koja iz njih proizlaze. U tom smislu ona je istovremeno monumentalna i intimna. Mislim da je upravo u toj ravnoteži između kolektivnog i ličnog, između političke stvarnosti i ljudske emocije, jedno od najvećih vrednosti ovog projekta.
Sa izložbe Vesne Perunović (foto: Marijana Janković / MSUB)