Autor u knjizi „Želja i strast u Srednjem veku“, koju je nedavno objavila IK „Karpos“ (urednik Dejan Aničić), u prevodu sa danskog Sofije Bilandžije, govori o svetu srednjovekovne ljubavi, braka i neverstva kroz priče o zabranjenim susretima, prostituciji, homoseksualnosti, magijskim „lekovima“ protiv neželjene trudnoće itd. Utemeljen na bogatom izboru izvora – od crkvenih propisa i sudskih spisa do književnosti i umetničkih prikaza – autor preispituje mitove o „bezgrešnoj“ prošlosti i otkriva koliko su ljudi tada, baš kao i danas, bili podeljeni između strasti i ograničenja. Knjigu prati bogati slikovni materijal koji vizuelno „objašnjava“ autorove zaključke i daje posebni kvalitet celokupnoj građi.
Johansen u uvodu navodi da je kroz rad na ovoj studiji shvatio da je Srednji vek umeo da bude iznenađujuće direktan, čime objašnjava i povremenu upotrebu grubog i vulgarnog, ponekad uvredljivog jezika, jer, „izvori su ipak izvori“. U najkraćem, u knjizi „Želja i strast u Srednjem veku“, čitalac će saznati kako su ljudi srednjeg veka doživljavali ljubav, strast i telesnu želju, i da li su zaista živeli u mračnom dobu stroge crkvene kontrole, ili su iza zidina dvoraca i gradova cvetali maštovitost i slobodniji pogledi na telesnost nego što bismo pomislili?
U istoj biblioteci – „Supplementa Allographiuca“, isti izdavač i urednik ponudili su, u prevodu sa francuskog Vojne Guteše, i „Istoriju tišine: Od Renesanse do naših dana“ francuskog istoričara Alena Korbena (1936), jednog od najvažnijih predstavnika istorije čulnosti. On je zaslužan za nove perspektive u kulturnoj istoriji i u svojim delima pokazivao je da čulni doživljaji (zvuci, mirisi, pejzaži, emocije i sl) mogu takođe biti bitni za razumevanje prošlosti. U ovom slučaju pozabavio se tišinom, koja, po njemu, nije „puko odsustvo buke“. Potsećajući da smo na to gotovo zaboravili, Korben kaže kako su „auditivni znaci postali izmenjeni, oslabljeni, desakralizovani. Strah, ponekad i užas, koje pobuđuje tišina, postali su još intenzivniji. U prošlosti su ljudi na Zapadu osećali dubinu i nijanse tišine, kao i ćutanja. Tišinu su doživljavali kao preduslov za duhovnu sabranost, introspekciju, meditaciju, molitvu, sanjarenje, kreativnost; pre svega, kao unutrašnji prostor gde nastaje govor. Detaljno su opisali društvene taktike ćutanja. Slikarstvo je za njih predstavljalo govor tišine“.
Kroz poglavlja u „preludijumu“, „interludijuma“ i „postludijuma“, autor govori o tišini i intimnosti mesta, tišini prirode, apsolutnoj tišini, govoru tišine i traganju za njom, njenoj tragičnoj strani, umeću ćutanja… kao i o segmentu „od ćutanja u ljubavi do ćutanja u mržnji“.
Evociranje tišine prošlosti u ovoj knjizi, istraživanje načina traganja za njom, njenih svojstava, disciplina i propisa u vezi sa nametanjem ćutanja, taktika tišine, bogatstva njenih nijansi i snage njenog govora, može pomoći modernom čoveku da opet nauči da ćuti, odnosno da bude svoj.