Završna knjiga kultnog serijala epske fantastike, koji po američkom piscu Glenu Kuku (1944) predstavlja „remek-delo mašte” i “jedan od vrhunaca” u tom žanru, stilski je, „energetski“ i sadržajni, beskompromisni nastavak svojevrsne epopeje, u kojoj protagonisti, sada, pokazuju znakove empatije (bilo da su od ljudskog ili nekog drugog roda), koju su uspešno prikrivali na prethodnih više hiljada stranica, tokom svojih neprekidnih putovanja svetovima (bogazima). Iako, dakle, pitka i lako čitljiva, ova priča istovremeno je jako komplikovana, sa mnoštvom likova, zahtevajući potpuno skoncentrisanog čitaoca, kako bi ostao u njoj. Događaji se, u žestokom tempu smenjuju iz trenutka u trenutak, skaču s jednog u drugi prostor i vreme, ispresecani neprestanim dijalozima, reminiscencijama, fleš bekovima… i sve to treba vrlo pažljivo „slagati“ kako vam priča ne bi izmakla.
Više od jedne decenije trebalo je autori da bezbroj likova (sirovih i surovih, sa mnoštvom ožiljaka i krvavim rukama), svetova i sudbina, smesti u deset knjiga, na dvadesetak hiljada stranica, i uokviri jedan od najambicioznijih književnih ciklusa 21. veka. „Sakati bog“ ne predstavlja samo finale jedne priče, već kulminaciju epskog projekta bez presedana, u kojem su se tokom devet prethodnih tomova gradili složeni narativni tokovi, mitologije i moralne dileme. Erikson ovde zatvara sve glavne linije radnje, vodeći čitaoca ka konačnom obračunu u svetu u kojem se sudbina smrtnika, bogova i čitavih civilizacija sudara u jednom, nemilosrdnom trenutku istine.
Pripovest se, dakle, nastavlja tamo gde je na trenutak zaustavljena u „Prašini snova“ – nakon kobne bitke u Pustarama, preživeli Kostolovci (Malažani), predvođeni vrhovnom zapovednicom Tavore Paran, zajedno sa saveznicima nastavljaju iscrpljujući marš ka Kolansu. Njihov cilj je suočavanje s Forkrul Asejlima, njihovim bogom Akrastom Korvalejnom i pogubnom namerom da „pročiste“ svet – ukoliko do tog susreta uopšte dođe, i ako se vojska pre toga ne raspadne iznutra.
Za to vreme u davno izgubljenom Karkanasu, u svetu Kuralda Galejna, vojska drhtajskih i leterijskih izbeglica čeka da se Tiste Liosani probiju kroz Svetlopad na Prvu obalu – tu bitku ne mogu da dobiju, ali će oni ipak položiti život u ime praznog grada i kraljice bez podanika. Ejzat koji zatvara kapiju Starvalda Demelajna umire, a to znači da bi Elejnti najzad mogli prodreti u svet. Drevni bogovi pritom imaju svoje planove, i većina ih je zauzela stranu. Ako se neki od njih dočepaju Korabas, uslediće kataklizma neopisivih razmera.
I kucnuo je čas kad izbor više nije moguć – trenutak kad su duše ogoljene, izlaza, bilo kakvog, više nema. Kada saosećanje bude bačeno na kolena, a nada izgleda kao zaboravljena reč, preostaje samo prkos – i izazov upućen bogovima. Oduvek je bilo jasno da nailazi poslednji obračuna, do konačnog polaganja računa, ali niko nije mogao ni da pretpostavi njegove prave, zastrašujuće razmere. Na bojnim poljima su, osim pomenutih, i T’lan Imasi, Tiste Andiji, K’čejn Š’mali, Džaguti (zajedno sa Kukuljom, bogom smrti), Razvodnjeni, Kundrili, Bargasti, Sivi šlemovi Nestana, i mnoštvo Zmajeva… Tačku će, između ostalih, staviti oni koji su ovu desetu propovest i započeli – bogovi Kotiljon Gospodar ubica (sa dva bodeža) i utvarni Rubohod (neupokojeni čuvar), u čijem dijalogu čitalac nailatzi i na konstatacije: „Ne možeš pobediti“ / „Ne znači da moram izgubiti, zar ne?“
Ova višeslojna priča o magiji i ratu (i njegovoj uzalusnosti), odanosti i izdaji, koja se može čitati i kao kritika savremenog društva i ljudske civilizacije, završava se, kako je i jedino moguće, dvostrukim epilogom – u prvom čitalac nalazi očekivano opraštanje od živih i mrtvih (anti)heroja, dok u drugom “izniče” seme novih, možda krvavijih, možda poštenijih, ali, svakako, ratova. Ostaje i pitanje, je li “Sakati bog” autor pripovesti u “Malaškoj knjizi Palih”?!